Tajna izvornog vlašićkog sira krije se u gustoj travi - Sve što se proizvede brzo se i proda

Razlika između vlašićkog i bilo kojeg drugog sira na svetu, reći će to svaki proizvođač sa Vlašića, ogromna je. Glavni sastojak koji taj sir čini tako posebnim je, kako su kazali Marko Bokulić i Anto Valjan, gusta trava.

Ekipa Oslobođenja nedavno je posetila Vlašić da istraže gde se pravi najbolji vlašićki sir. Rečeno im je da to radi Anto, koji na Vlašiću još od najranijeg detinjstva uzgaja ovce i pravi sir od njihovog mleka. Prvo je to radio sa roditeljima, a onda sa svojom ženom i decom koji su otišli sa Vlašića u neke druge gradove i države, ali on ostaje.

S obzirom na to da je imao tremu od razgovora sa novinarima, o tome što i kako Anto radi, uglavnom im je pričao Marko Bokulić, njegov prvi komšija i jedan od domara u Planinskom domu koji se nalazi u blizini. I Planinski dom i Antina kuća nalaze se na 1.500 metara nadmorske visine, na čistom su vazduhu i veliki je interes turista za ovaj deo Vlašića.

- Anto ima 100 ovaca, od toga muze 80 njih, ostalo su janjad. Jedna ovca daje 15 kg sira godišnje, znači 100 ovaca, to je tona i po sira. To je najmanja životinja, a najveću korist od nje imamo. Što se tiče prodaje, s tim nema problema jer veći deo sira koji napravi završi u Sarajevu, a ostatak kupe ili ljudi odavde ili turisti koji svrate - kazao je Marko.

Ekipu Olsobođenja zanimao je ceo proces pravljenja ovog sira, pa je on to i objasnio. Naime, sve počinje jutarnjom mužom ovaca, oko sedam sati, onda se to mleko nosi na mesto gde se prerađuje, gde se u njega dodaje sirište ili maja, zatim to mleko stoji sat do sat i po, zavisi od temperature, nakon čega se ono zgusne pa se posle reže. Onda mleko pušta surutku, nakon čega se istresa u kese koje se moraju vrteti oko sat da se iscedi. Posle toga se podveže to špagom i kasnije to mleko opet stoji sat. Nakon toga se vadi i reže na kriške, nakon čega se opet izreže pa opet stoji sat i onda se slaže u drvene kace. Kad se sir složi u kace, dodaje mu se so koja čuva taj sir. Nakon toga se ostavi sir da sazri, a kako je Marko kazao, potrebna su mu najmanje dva meseca za to.

- Razlika vlašićkog sira od ovce koja pase na Vlašiću i ovce koja gleda na Vlašić je velika. Nije sav sir vlašićki sir, mnogi ljudi sire ispod Vlašića ili čak u Glamoču ili na drugim mestima i nazivaju to vlašićkim sirom, ali nije to to. Ovaj sir je tako poseban zbog trave, priča Marko, a Anto sa strane klima glavom u znak odobravanja.

Ekipa Oslobođenja zamolila je Antu i Marka da objasne kako se može prepoznati pravi Vlašićki sir. Kažu da se to radi na sledeći način: Kada uzmemo sir u ruku, pogotovo onaj koji je sazreo, trebamo ga malo protrljati između prstiju, "ako se stvore valjci na ruci, znači da taj sir nije pravljen na Vlašiću, da ovce nisu jele gustu travu sa ove planine". Sir, kažu, ne sme biti ni suv, niti sme da nas guši kada ga jedemo. Takav je onda pravi.

- Ovaj sir je stigao i do Amerike pomoću firme Poljorad koja ga pakuje i izvozi, a dolaze nam i ljudi iz svih krajeva. Nose ga u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i druge zemlje, kaže Marko koji se priseća i jedne neobične situacije koju je doživeo. Naime, u njegov planinski dom nekad je dolazio čovek iz Nemačke koji mu je tražio da mu omogući da sedam dana čuva ovce na Vlašiću, rekao je da će on sve to platiti, jer je želeo da vidi kako teče ceo taj proces. To su mu i omogućili.

Od ovog posla, saglasni su obojica, može se živeti, ali se pre rata mnogo više ljudi bavilo ovim. Pre je bila i drugačija praksa ljudi koji su imali ovce, da ih zimi vode u toplije krajeve. Tako su, može se reći, živeli nomadskim načinom života.

- Zimi se išlo sa ovcama do Istre, Slavonije, Vojvodine... U oktobru se krene sa ovcama odavde, ide se tamo gde ima više hrane, a putovalo se po tri meseca u jednom pravcu - prisetio se Marko.

Ono što je najvažnije i sada jeste da posla ima. Dobro radi i Planinski dom, ali i Antin sir sav bude prodat, pa se može dobro i živeti.