Mirko Španović, član Izvršnog odbora Hypo Alpe Adria banke - Bez kretanja nema saznanja

Bankari su počeli da nose patike i neobavezno se oblače da bi se maskirali, jer mnogi ih krive da su izazvali krizu. On se ne oseća krivim i ostaje veran crnom, teget i sivom odelu, tradicionalnim bankarskim pravilima, humanitarnom radu, porodici i putovanjima

Prvo pravilo u ponašanju bankara – odelo mora biti crno, teget ili sivo.

Figurativno, to znači da se bankaru ne praštaju izleti u šareno, konjski repovi ili minđuše – jer ko će „mangupu“ poveriti milion evra depozita. Drugo pravilo je – bankar u pet sati gasi svetlo u svojoj kancelariji. Šta će klijent pomisliti ako vidi da u ponoć sija svetlo u banci – da nešto nije u redu sa organizacijom i da će ako toliko radi bankar kad tad pogrešiti.

Ovo su Mirka Španovića učili na početku njegove bankarske karijere. I on se trudi da to poštuje, iako otkad je član Izvršnog odbora Hypo Alpe Adria banke nije baš tačan kod drugog pravila, ali ne dopušta da ga u kancelariji zatekne noć. Ima i bitnijih stvari od posla.

Ne smeta mu da igra po rigidnim bankarskim pravilima. Za to se školovao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, to je primenjivao u prvih osam godina svoje karijere dok je radio u PKB banci, to mu je nedostajalo kad je došla 1992. i on odlučio da batali bankarstvo i krene u biznis. „Principi poslovanja, profil ljudi u bankarstvu je mnogo drugačiji od sveta trgovaca u koji sam ušao. Moja prvobitna profesija je na višem strategijskom nivou, bliže makroekonomiji, a radi se sa tuđim novcem pa je posao i odgovorniji. Ali ono što je mene ispunjavalo su odlični rezultati na oba polja“, kaže Španović.

Sa „hvala bogu jednom oženjen“ ženom Natašom osnovao je firmu koja se bavila distribucijom rezervnih delova za građevinske mašine, brodske motore, potom, kad je jedan zid sankcija spušten 96. dobili su zastupništvo velikih mašina za rudarstvo, počeli izvoz nekih rezervnih delova, učestvovali i pobeđivali na tenderima za Majdanpek, Kolubaru. „Bavili smo se svakim poslom koji se pojavio, a da smo mogli da zatvorimo finansijsku konstrukciju“, priča Španović. Dobro se zarađivalo i lepo živelo na Palma de Majorki

Španija

„Mislimo da smo nacija slična Špancima, ali nismo“, kaže. Jesu oni vatreni ljudi, opuštenog mediteranskog duha koji ne mogu bez svojih sijesta, ali postoji jedna ključna razlika između nas i njih - Španci su vladali svetom 500 godina. I to se vidi, po njihovoj disciplini, odnosu prema državi, poštovanju pravila.

Ipak se vratio u Srbiju u kojoj se pravila baš i ne poštuju. I to u najnezgodnijem trenutku – u vreme bombardovanja. „Ćerka je u septembru trebalo da krene u školu i bilo je vreme da definitivno rešimo gde smo. A onda je počelo bombardovanje i umorio sam se od objašnjavanja da ja ni za šta nisam kriv, da moja porodica i ljudi koji me okružuju nisu nikakvi zločinci.“

Doduše, to je bio jedini period kad su obraćali pažnju na njegovo poreklo, mediji su previše pominjali Srbiju. Inače, Špancima je ostalo iz vremena kolonijalizma da mnogo više gledaju šta se dešava u Latinskoj Americi nego u Evropi. Kad je Srbija u pitanju, jedino u šta se razumeju je sport. On lično nije zagrižen navijač. „Najviše volim velike utakmice, kada su puni stadioni ili svi sede pred televizorom – tada su bazeni prazni i mogu da se isplivam koliko hoću“, kaže Mirko Španović koji po povratku u Srbiju ponovo postaje bankar.

Setili su ga se ljudi iz Narodne banke Srbije 2003. godine kao čoveka koji je u PKB banci vodio poslove sa stanovništvom i malom privredom, a koji nije učestvovao devedesetih u iznošenju para na Kipar, niti u bilo kakvim prevarama toga doba. Postao je savetnik guvernera. Razvio je sa nekoliko saradnika projekat nacionalne kartice DinaCard. Prelazi potom u Hypo banku. Zasad je tu, ali ne garantuje da neće opet napraviti izlet u privredu.

„Bankari na Zapadu su počeli da nose neobaveznu garderobu i patike – maskiraju se da ih ne bi prepoznali. Jer bankar danas nije omiljena profesija. Teško je kad banka ima racionalan razlog da podigne kamatu, a ja to sutra moram da objasnim klijentu koji mi očajan saopštava da mu je neko u porodici bolestan, da je ostao bez posla i da nema da plati ratu“, objašnjava zbog čega se dvoumi.

Umoran je malo od silnih „poziva upomoć“ – da obezbedi povoljnije uslove kreditiranja, da zaposli znane i neznane. „Ulazi mi u kancelariju žena u svojim dubokim šezdesetim godinama i plače – ’Ti ne znaš koliko ja tebe volim, ja sam tebe ljuljala kad si mali bio kod tvoje tetka Ljube’...Ispostavi se da traži posao za ćerku. To veče pozovem tetku i pitam za gospođu – nikad čula. Svašta se dešava“, kaže.

Ipak, ne sviđa mu se ni ogoljeni kapitalizam koji se zapatio u Srbiji. Izgubila se tradicija donatorstva koja je postojala između dva rata i ranije. Među Srbima koji izlaze na listama najbogatijih Evropljana nema jednog koji se istakao humanitarnim radom bilo koje vrste. On razmišlja privatno da se upusti u tu priču. Banka za koju radi već jeste, između ostalog pomaže Dečijem selu, domu za decu bez roditelja u Sremskoj Kamenici

Zbližio se tamo sa nekoliko štićenika doma. Vodio ih je kući, da svojoj deci pokaže sistem vrednosti njihovih vršnjaka koji nisu imali sreće u životu. „Mnogo je ozbiljnosti i odgovornosti u njihovim očima, način razmišljanja tih desetogodišnjaka je kao kod zrelog čoveka. Videvši odgovornost sa kojom oni pristupaju svojim obavezama i životu i moja deca polako shvataju šta znači stvaran svet“, priča o tome kako ne želi da razmazi decu iako je u poziciji da im ponudi mnogo.

Na primer putovanja. Smatra da bez kretanja nema saznanja, džaba knjige i prepričavanja. „Zato je strašno što sam ja kao student išao u Italiju po farmerke nekoliko puta godišnje, a današnji mladi ne znaju gde je Rovinj, Poreč, a kamoli neko udaljenije mesto.“ Kad nije u Barseloni, Aleksandriji, Veneciji, Sankt Peterburgu, tim gradovima na vodi koje najviše voli, ume da ode u Gornji Milanovac, odmara se, kosi travu, uživa. Veliki deo detinjstva proveo je u selu kraj Milanovca.

Kad stigne iz Beograda, kao većina dece sa asfalta, ispijen i sa podočnjacima, deda ga pita „Što si tako zakaved’o“. U prevodu - propao. Babu je još teže razumeo kad hoće da ga pita ko to priča putem, a izgovori: „Ene Miki, ko ono džaka lenijom?“ Zdravi su ljudi u toj Šumadiji, zdrav im je mentalitet, zdrav razum, mislim da sam to i jednu gorštačku crtu nasledio od mame. Otac rođen na Kordunu bio je zadužen za disciplinu i organizovanost. Dobra kombinacija gena, dokazuju on i brat koji je, kaže, još uspešniji od njega

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs