Strateško partnerstvo s Kinom - veliki izazov ili marketinški trik

Iz strateškog partnerstva s Kinom naša zemlja bi, uprkos skepticizmu pojedinih analitičara koji tvrde da se iza floskule o Srbiji kao mostu saradnje Rusije i Kine sa Evropskom unijom kriju samo nerealne želje, ipak mogla da izvuče i neku korist.

Pod uslovom, naravno, da se taj proces ne zaustavi na nivou dobro osmišljenog marketinškog trika. A u prilog tome da je Kina i te kako atraktivan partner, govori podatak da su se na listi država koje su već ostvarile strateško partnerstvo sa tom azijskom zemljom, koja inače doživljava pravi privredni bum, našle i SAD, Brazil i Rusija dok se zemlje Evropske unije, pre svega Francuska i Nemačka, svojski trude da unaprede ekonomsku saradnju.

Maliciozni bi rekli šta Srbijica traži u tom društvu ali, očigledno, Kinezi ne misle tako i računaju na taj most koji vodi do novih tržišta, pre svega evropskog i ruskog. Motiv više za Srbiju da uspostavi tešnju saradnju sa Kinom sa kojom, inače beleži visok spoljnotrgovinski deficit (za prvih šest meseci ove godine deficit dostigao 546 mil USD) jeste i ogroman spoljni dug koji bi trebalo servisirati. I upravo bi devizni priliv ostvaren zahvaljujući izvozu tu mogao da odigra značajnu ulogu a ne bi trebalo zanemariti ni zajam (navodno pod povoljnim uslovima) od 1 mlrd USD koji su predsedniku Tadiću obećali kineski zvaničnici.

Socijalni damping

- Ove godine će, zahvaljujući Bečkoj inicijativi, deo obaveza po osnovu spoljne zaduženosti biti odložen ali će već naredne godine Srbija morati da se suoči sa otplatom duga od oko 2,7 mlrd EUR. Taj problem će izvesno vreme moći da se rešava zaduživanjem ili prodajom preduzeća, poput "Telekoma" i "EPS-a", koja još nisu privatizovana ali, sve to je kratkog dometa i jedini pravi način da se smanji trgovinski deficit, ali i spoljni dug, jeste povećanje izvoza. Na kineskom tržištu, gde se godišnje ostvari uvoz vredan više od 800 mlrd USD, sigurno ima mesta i za proizvode iz Srbije.

Problem su, međutim visoki troškovi transporta i cenovna nekonkurentnost naše robe s obzirom na to da Kinezi imaju jeftinu radnu snagu. Stručnjaci na Zapadu čak tvrde da zahvaljujći tome Kinezi ostvaruju tzv. socijalni damping i predlažu da se izvrši pritisak na Kinu da radnicima obezbedi socijalno osiguranje. Tome treba dodati i precenjenu vrednost dolara koji je u Kini ravnopravan sa evrom a do skora je bio poželjnija valuta. Zbog toga su naši izvoznici prinuđeni da zaradu ostvarenu prodajom na kineskom tržištu odmah pretvore u robu kako im se profit ne bi istopio. Jer, ne treba zaboraviti da dolar u Srbiji sada vredi tri dinara manje nego 2001. godine - kaže za "Danas" ekonomista Mlađen Kovačević i dodaje da bi formiranje zajedničkih preduzeća moglo da bude jedan od vidova saradnje.

On kao ilustraciju navodi primer "Hemofarma" koji je pre nekoliko godina sa kineskim partnerom formirao zajedničko preduzeće za proizvodnju lekova koje uspešno posluje. Na pitanje da li će se, i kako, približavanje Kini odraziti na integraciju Srbije u evropske tokove naš sagovornik ističe da se ta dva procesa međusobno ne isključuju i da je privrednicima najvažnije da pronađu kupca i da robu prodaju što povoljnije.

- Kineska poslovica kaže: "nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe". Prema tome za pohvalu je svaki pokušaj pronalaženja novih kupaca naročito ukoliko je reč o tako velikom tržištu kao što je kinesko, mada ne bi trebalo zanemariti ni druga, poput libijskog, recimo, jer efekti povećanja prodaje robe na domaćem tržištu biti skromni. Ako se tome doda nimalo ohrabrujući podatak, da će samo u ovoj godini dug Srbije porasti za 25% dok će izvoz biti niži za 20%, a očekuje se i pad bruto domaćeg proizvoda za oko 5%, onda bi svima trebalo da bude jasno da Srbija upada u dužničku krizu i nikako se ne može svrstati u kategoriju srednje zaduženih zemalja - upozorava Kovačević.

Ključ saradnje

Ma kako ohrabrujeće delovao podatak da je Srbija u prvih šest meseci ove godine u Kinu izvezla robu vrednu 5,6 mil USD što predstavlja značajan pomak u odnosu na prošlogodišnjih 3,5 mil USD, deprimira činjenica da je u istom periodu, na uvoz robe iz Kine potrošeno 552,3 mil USD. Doduše, to je znatno manje u odnosu na 845,7 mil USD koliko je za te namene izdvojeno u prvom polugođu 2008. godine ali to s druge strane govori o padu životnog standarda stanovništa u Srbiji ali i padu investicionih aktivnosti, s obzirom na to da neka preduzeća uvoze opremu iz Kine. Uz konstataciju da se ovaj ogroman deficit nikako ne može pokriti ali se može ublažiti, Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, u izjavi za "Danas" procenjuje da je ključ saradnje sa Kinom u stvaranju pretpostavki za investiciono delovanje kineskih ulagača.

- To praktično znači da bi Kinezima trebalo omogućiti da u Srbiji osnivaju svoje firme ili da kupe neka od preduzeća koja se privatizuju. Tu su i državne investicije u infrastrukturne projekte u Srbiji ali je nteresantan još jedan oblik saradnje - reč je o izvozu kineske robe na druga tržišta pri čemu bi Srbija, zahvaljujući sporazumima o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Turskom i zemljama EU, poslužila Kini kao svojevrsna odskočna daska. U tom kontekstu bi, dakle, trebalo posmatrati partnerstvo sa Kinom gde bi se, kroz uvoz nove tehnologije i priliv svežeg kapitala omogućilo otvaranje novih radnih mesta i pospešile naše izvozne performanse - tvrdi Đogović.

Prema njegovoj oceni i Kinezima i Rusima sasvim je jasno da je srpsko tržište prečica do potrošača u Evropskoj uniji tako da saradnja sa Kinom nikako ne ugrožava proces pridruživanja Srbije Uniji.

- Osim toga, ni zemlje evro zone ne beže od saradnje sa Kinom i Rusijom, naprotiv ta tržišta su im veoma interesantna - komentariše Đogović. On se slaže da bi u saradnji sa Kinom posebnu pažnju trebalo usmeriti ka stvaranju zajedničkih preduzeća ali dodaje da ne bi trebalo zanemariti ni druga tržišta pre svega severnoafričko.

Nasuprot tome, Milan Knežević, predsednik Unije tekstilaca Srbije, tvrdi da saradnja sa kineskim partnerima, formiranjem zajedničkih preduzeća u tekstilnoj industriji, nije moguća pre svega zato što je uslov za slobodan izvoz tekstila da je neki artikal proizveden od repromaterijala poreklom iz Srbije a ne i Kine.

- To praktično znači da bi Kinezi, ukoliko bi odlučili da pokrenu proizvodnju u Srbiji, morali repromaterijal da nabavljaju u evrozoni. Oni su procenili da bi njihovi proizvodi, ukoliko bi se šili u Srbiji, bili skuplji za 20 do 30% nego da su proizvedeni u Kini gde, osim jeftine radne snage, dobijaju i 20% subvencija za izvozne poslove. Osim toga, ova ekonomski sve snažnija zemlja, problem velikog broja nezaposlenih rešava dislociranjem proizvodnje širom sveta - kaže za "Danas" Knežević.

Izgradnja mosta Zemun-Borča biće prvi test za tek uspostavljeno strateško partnerstvo a da li će Srbija biti atraktivna kineskim investitorima u to ćemo se uveriti već naredne godine. Procenjuje se da bi, osim infrastrukturnih projekata, kineski kapital mogao da bude usmeren u energetiku, automobilsku i hemijsku industriju ali i u informatiku. Zanimljiv je podatak da je Kina u prethodnoj deceniji, u oko 5.000 projekata realizovanih u više od 170 zemalja, uložila čak 90 mlrd USD i da su joj posebno bile interesantne zemlje, poput Rumunije i Bugarske, koje su se našle pred vratima Evropske unije. Možda bi i Srbiji to trebalo da bude dobra preporuka.

Izvozne barijere

Na kineskom tržištu, gde se godišnje ostvari uvoz vredan više od 800 mlrd USD, sigurno ima mesta i za proizvode iz Srbije. Problem su, međutim visoki troškovi transporta i cenovna nekonkurentnost naše robe s obzirom na to da Kinezi imaju jeftinu radnu snagu.Tome treba dodati i precenjenu vrednost dolara koji je u Kini ravnopravan sa evrom zbog čega su naši izvoznici prinuđeni da zaradu ostvarenu prodajom na kineskom tržištu odmah pretvore u robu kako im se profit ne bi istopio - upozorava ekonomista Mlađen Kovačević

Odskočna daska

Kinezima bi trebalo omogućiti da u Srbiji osnivaju svoje firme ili da kupe neko od preduzeća koje se privatizuje. Tu su i državne investicije u infrastrukturne projekte u Srbiji ali je nteresantan još jedan oblik saradnje - reč je o izvozu kineske robe na druga tržišta pri čemu bi Srbija, zahvaljujući sporazumima o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Turskom i zemljama EU, poslužila Kini kao svojevrsna odskočna daska - komentariše Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Danas" od 31.08.09.)