Dejan Udovičić, selektor vaterpolo reprezentacije Srbije - Strah od srebra

Kad akumulira sve negativne komentare, „naoštri“ se i osvoji zlatnu medalju. Pokreće ga, istina, i bojazan da će prvi kiks vaterpolista dovesti do pražnjenja i onog jedinog preostalog bazena na kom treniraju

Statler i Valdorf su ona dva brkata lutka koji iz lože posmatraju svaki Mapet šou i neprekidno gunđaju, kritikuju, pametuju.

Pune su naše tribine, ulice, novine ovih matorih Mapetovaca, kaže Dejan Udovičić, svi sve znaju i svi uživaju da se bave tuđim poslom. Mnogi od njih uzeli su „na zub“ mladog selektora vaterpolo reprezentacije Srbije. On je, od 2006. godine od kad vodi reprezentaciju kiksnuo samo jednom - osvojio je evropsko zlato u Beogradu, bronzu u Pekingu, tri Svetske lige i sad svetsko zlato u Rimu, samo se iz Melburna 2007. vratio bez medalje.

„A samo mi se to pamti“, kaže Udovičić. „Trudim se da ne reagujem, izbegavam da čitam novine kako bih sačuvao zdrav razum. Naučio sam da se hranim tim kritikama, mnogo više nego pozitivnim komentarima“.

Onih što ga od srca tapšu po ramenu je ipak više. Toliko da je počeo da se oseća neprijatno zato što, od kad se sa zlatom vratio iz Rima, još nije uspeo da plati piće ni u jednom lokalu, jer svi bi da ga časte. Proći će to, kaže, čim košarkaši u Poljskoj dobiju koju utakmicu.

Trenutno, osim što vodi reprezentaciju, nema drugih angažmana. Nije više trener Partizana, u aprilu ove godine podneo je ostavku, jer je sve učinio da osvoji Evroligu, a to se nije desilo. Svestan da nema 1001 šansu, otišao je, ali i dalje kada pominje ovaj klub priča „mi“. Trudi se da to prevaziđe, ali teško ide - od svoje sedme godine je tamo, prvo kao igrač, onda kao trener mlađih kategorija, na kraju je trenirao prvi tim. Ove godine će pauzirati, iduće se najverovatnije seli iz Srbije. Planira, međutim, bar još jedan krug u Partizanu, jer neće se smiriti dok se ne dokopa titule u Evroligi. Drugi klubovi u Srbiji ga kao trenera ne interesuju. Crvena zvezda ponajmanje

Čovek uvek ima izbora, ali u ovom slučaju biram da nemam izbora. Ne bih ja trenirao Zvezdu, ali ne bi ni oni mene hteli. Kako objasniti igračima da si uzeo čoveka koji je prethodne 32 godine proveo u Partizanu“, hipotetički kaže Udovičić. Hipotetički, jer vaterpolo klub Crvena zvezda više ne postoji.

Toliko je nisko, na samo jedan jedini kvalitetan klub, pao najtrofejniji srpski sport. Vaterpolo savez je pod pritiskom konstantno, čak i kad ga na svetsko prvenstvo u Rim isprate jedna kamera, jedan novinar i bez ikakvih očekivanja domaće javnosti.

„Mi imamo paničan strah od drugog mesta. Ne daj Bože da se ne vratimo sa zlatom, onda bismo verovatno nestali, izgubili bismo i taj jedan bazen na Banjici u kom treniramo“. Naime, „11. april“ ne radi već 15 godina, „25. maj“ od 2006, „Taš“ od zimus. A deca bi da treniraju, bar sad kad su vaterpolisti u žiži, tek sišli sa terase Skupštine grada. „Ako ne možemo odmah da ih primimo, odoše oni na košarku ili tenis jer svaki roditelj navija da odgaji jednog Novaka ili Bodirogu“, kaže Udovičić koji se trudi da ne komentariše stvari u kojima nije svoj na svome, ali u nekim slučajevima ne može da odoli.

„Više novca se u Srbiji ulaže u ragbi i kriket nego u vaterpolo. Stalno se trudimo da radimo nešto što ne znamo, umesto da se posvetimo onome u čemu smo dobri. Hoćemo da razvijamo autoindustriju u Srbiji?! Znaš kad će ovde da bude proizveden jedan mercedes - ni za milijardu godina! A šta je sa stvarima koje su izvodljive? Zašto nema pravog autoputa Beograd - Subotica kad je sve ravno, nigde jedne prepreke na putu? Ne razumem! Zašto se u Beogradu ne prave mostovi, a fali ih 17? Ne razumem! Novi Beograd je drugi najveći grad u Srbiji, a nema zatvoreni bazen. Pa ako treba ja ću da odem da zatrpam taj godinama zapušten ’11. april’. Zar treba i dalje da se hvalimo brukom da je Ana Ivanović trenirala u tom ispražnjenom bazenu! Kad ga zatrpam nek’ se pored naprave ’12. april’, ’13. april’, šta god samo nek’ se nešto radi. Hrvati izgradiše 20 bazena, samo je u izgradnju četiri bazena u Rijeci uloženo 25 miliona evra. Šta, Rijeka ima više para od Novog Beograda?! Ne razumem! I ne razumem zašto su Čavić i Nađa Higl sada dobili stan? Mislim, drago mi je što su oni dobili stanove, ali šta su ovi moji - grbavi, pa za njih nema, zar njihovo zlato manje sija? Ne razumem!!!“. Ovako ređa probleme koji ga tište.

Sve su to nacionalni interesi koji se zanemaruju, kaže selektor Udovičić, koji nije u srodstvu sa vaterpolo reprezentativcem Vanjom Udovičićem. On je, kaže sa Zlatibora, iz Pilatovića, a Vanja je iz one grane Udovičića koja se odselila ka Lici. Ima rođenog brata, koji je direktor vaterpolo kluba Partizan. „Darko je mlađi od mene pet minuta. Iako smo jednojajčani blizanci, nismo imali nekih problema prilikom razdvajanja, svako normalno vodi svoj život“. Mada se nisu puno ni razdvajali - završili su iste škole, igrali za isti klub, trenirali odnosno rukovodili zajedničkim snagama.

Samo je prvo razdvajanje bilo traumatično. Po propisu da se u nekim osnovnim školama blizanci razdvajaju Dejan je upisan u odeljenje IV/1, a Darko u IV/4. Mlađi je nekako i krenuo u školu, ali Dejan nikako, bojkotovao je nastavu tri meseca. Išao je, doduše, u školu, ali u III/3 i sedeo za katedrom kraj učitelja, očevog prijatelja. Tek kad se malo privikao na školu, uspeli su da ga ubede da i bez brata može da se školuje.

Samo porodica i vaterpolo

Planira da trener bude još desetak godina. Toliko oseća da će imati snage za sve stresove, putovanja, nespavanja. Jer njegov posao samo izgleda lako i raznoliko. Putuje, ali od 20 dana u Rimu video je grad na jedan sat. Nije stigao ni one večeri kada su uzeli zlato da se proveseli, svi su bili toliko umorni da su jedva čekali da vide krevet.

On podjednako duboko spava i u avionu i u kući, iako ima dvomesečnu bebu. Ima ćerka obzira prema tati, spava celu noć. A tata nema običaj da puno izlazi kad je kod kuće, što nije često. Nekoliko beogradskih restorana, stari prijatelji, dobro vino. „Mogu da pijem uvek, što ne znači da sam alkoholičar“, kaže dok miriše čep i posmatra trag koji vino ostavlja na zidovima čaše. „Naučio sam da osetim dobro vino. A pijem isključivo crvena. Roze je nekako žensko, a belo vino mi je u odnosu na crveno kao fića u odnosu na mercedes“, kaže.

Slobodno vreme, kad nije kraj bazena troši opet na vaterpolo - planira nove taktike, smišlja nova pravila... Ne vežba, mrzi ga. Ne pliva ni na moru, dosadilo mu. I kaže „Ne bavim se više ni sa čim do porodicom i vaterpolom. I super mi je ovako!“

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs