Genetska mutacija omogućila da većina ljudi bude tolerantna na laktozu

Ljudi su jedina vrsta u prirodi koja pije mleko drugih sisara. Ovo se povezuje još sa čovekom neolita, iz perioda kada je pripitomljavana stoka i kada su ljudi počeli da obrađuju zemlju.

Dostupni arheološki i genetički podaci sugerišu da su postojala najmanje dva velika centra u kojima se uzgajala stoka - u Indiji i na Bliskom istoku. Odatle potiču dve glavne vrste govečeta - zebu (indijsko, grbavo goveče) i Bos taurus, domaće goveče, piše sajt Elementarium.

Istraživanja pokazuju i da se muža krava, ovaca i koza u početku odvijala u samo nekoliko manjih oblasti u Aziji, oko 7.000 godina pre nove ere. Do tada su životinje gajene zbog mesa i kože, a korišćene su i za rad. U tom periodu, uzgajanje stoke počinje da se širi i u južnu i centralnu Evropu. U Skandinaviji i Velikoj Britaniji stoka se gaji tek od oko 4.000 godina p.n.e., a u Americi od pre oko 3.500 godina p.n.e.

Farmeri u Evropi su od početka muzli stoku, a mleko je korišćeno samo u periodima nestašice hrane, dok je sir nastao sasvim slučajno. I danas se može primetiti da se u severnijim državama mleko više konzumira u odnosu na jug, gde ono ne može duže da ostane sveže i gde su mnogo popularniji sirevi i druge mlečne prerađevine.

Časopis Nature u tekstu "Mlečna revolucija" navodi da je arheolog Piter Bogucki, profesor na Univerzitetu Prinston, još sedamdesetih godina prošlog veka primetio na jednom nalazištu u Poljskoj da su tadašnji farmeri koristili grnčariju sa izbušenim sitnim rupicama. Radi se o naseobini iz kamenog doba od pre oko 7000 godina. Tek 2011. godine analizom je potvrđeno da je grnčarija iz Poljske korišćena za pravljenje sira, i da je najstarija u svetu koja je u te svrhe korišćena.

Mleko je uglavnom bilo toksin. Čak i danas veliki procenat ljudske populacije ima problem da ga svari. To je zato što čovek u detinjstvu postepeno gubi sposobnost da vari laktozu, odnosno mlečni šećer, koji čini oko 2% do 8% čvrste supstance u mleku. Za varanje laktoze potreban je enzim laktaza, koji se sve manje proizvodi kako se dete, kao i drugi sisari, odvikava od dojenja, da bi u nekom trenutku potpuno prestalo da ga toleriše. Zbog svega ovoga, i danas u mnogim delovima sveta čovek mleko ne konzumira nakon perioda sisanja.

Da bi ovo nekako prebrodili, uzgajivači stoke su naučili kako da mleko prilagode. Pravili su od njega fermentisane mlečne proizvode u kojima je sadržaj laktoze znatno manji.

Nekoliko hiljada godina kasnije, u Evropi se raširila genetska mutacija, koja je omogućila da i odrasli proizvode laktazu. Naučnici su čak uspeli da utvrde da je mutacija nastala pre oko 7.500 godina na tlu današnje Mađarske.
Raširila se brzo po čitavom kontinentu i zahvaljujući tome danas u Evropi, za razliku od ostatka sveta, veliki procenat ljudi ima toleranciju na laktozu.

Smatra se da u svetu danas oko 35% ljudi može da vari laktozu i nakon uzrasta od sedam ili osam godina. Međutim, čak i u Evropi postoji velika razlika, pa tako manje od 40% Grka i Turaka ima toleranciju na laktozu, dok je u Britaniji i skandinavskim zemljama taj procenat kod odraslih veći od 90.

Oni koji su netolerantni na laktozu nisu životno ugroženi ako popiju dosta mleka, ali mogu da očekuju veoma neprijatne simptome.