Vremenska kapsula - Kako smo doleteli iz Barija

Ima tome gotovo tri decenije i sve što je zaista važno je već odavno mnogo puta prepričano – sve, osim detalja kako su mnogi od nas stigli na to najveće fudbalsko hodočašće, kako su se proveli i vratili se kući, u novu stvarnost: zemlje koja prvi put ima evropskog prvaka u najvažnijem sportu i koja se, uzgred, raspada.

Za finale Kupa evropskih šampiona 29. maja 1991. u Bariju između Crvene zvezde i marseljskog Olimpika, UEFA je onomad odvojila po 18.000 ulaznica za Srbe i za Francuze. Bila je to najveća naša ekskurzija preko mora (doduše, Jadranskog) do tada, kao i do sada. A preko mora se može morem – i vazduhom.

Mnogi su, dakle, putovali brodom iz Bara. Bio je to ponosni feribot Sveti Stefan, neadekvatnog imena, jer je decenijama plovio za Bari, grad Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, koga slavimo 19. decembra. Njegove mošti se upravo čuvaju u Bariju. Epizoda "Kreće se lađa crnogorska" (bila je to godina kada se, baš intenzivno, to izjednačavalo sa "srpska") propraćena je medijski. Vazdušni most je ostao po strani. A neki su, put juga Italije i regiona Pulja, morali i tako.

Beogradske turističke agencije prodavale su aranžmene koji su uključivali avionski prevoz, zatim, autobus do grada i do stadiona i skupu ulaznicu za zapadnu i južnu tribinu. Francuzima je pripao severoistok. Oni su put Apenina krenuli još dan pred utakmicu. U Surčinu, 29. maja oko šest ujutro, na međunarodnom Terminalu 2 jedan ispod drugog bili su popisani letovi: BARI, BARI, BARI, BARI... Sat po poletanju, putnike je dočekao neugledni aerodromčić Paleze, pola tuceta već prispelih Jatovih i Adrijinih aviona i policajci i policajke koji pregledaju pasoše na vrhu avionskih stepenica.

Grad Bari je bio iznenađenje za neke navijače iz SFRJ, još razmažene od izobilja i šarenila koje im je u zemlji nakratko omogućila vlada premijera Ante Markovića. Prethodno, novine su upozoravale da se na put ne nose marke, već da se još kod kuće pribave stotine hiljada italijanskih lira, jer je procedura ulaska u banke u Bariju duga i komplikovana. Rekli su nam i zašto: tamo je jak organizovani kriminal, pa se banke štite kao tvrđave. Mislili smo, ipak, da putujemo na Zapad, a nad njim je, u stvarnosti, prevagu odnosio Jug.

Bilo je pristojnog domaćeg sveta na ulicama Barija, kao i lepe mediteranske arhitekture, ali je težak jugo duboke provincije snažno duvao gradskim kanjonima. Da li su domaćini zatvorili sve pomena vrednije lokale pred "divljacima" iz dve njima susedne države – koji, uzgred, nisu pokazivali međusobno neprijateljstvo – tek, ostala je u sećanju glavna pešačka ulica, Via Sparano, u kojoj nema, praktično, ničega. Ni lokalni Upim nije mnogo odudarao od ispostave Robnih kuća Beograd negde na Južnoj pruzi. "Ristorante? A, si, ima jedan dobar", prisećao se stariji gospodin, "oko pet kilometara odavde". Kao da je grad, na dan evropske svetkovine koja mu je došla u goste, samom sebi davao pomen.

Činilo se, na tim polusakrivenim ulicama, da je deset puta više Francuza nego Srba. Marselj je grad žestokih momaka. U nekom trenutku, grupacija dinarskih tipova promarširala je kroz centar, uz pesmu "Sprem'te se, sprem'te, četnici". Prostor na pločniku pred njima se širio sam od sebe. Dugo prikriveni, te sezone proleće-leto oni su strojevim korakom stupali na veliku pozornicu.

Saznali smo i da stanovnici Barija, južnjaci, mahom navijaju za severnjački Milan, za još tog dana vladajućeg evropskog prvaka, koji je ispao u polufinalu upravo od Olimpika. Očekivali smo da navijaju za nas. Do danas, volimo da nas vole i patimo kada nismo simpatični.

Gotovo nov stadion Sveti Nikola, sa 58.000 sedišta, atletskom stazom i originalnom arhitekturom sa prorezima između gornjih redova tribina - Italijani samo ravne delove sportskih građevina duž terena, u ovom slučaju zapad i istok, nazivaju "tribuna", dok se oni zaobljeni, sever i jug, zovu "krivina", odnosno "kurva" - podignut je daleko od grada, na ledini, okružen samo sopstvenim ogromnim parkingom. Možda zato, Sveti Nikola tokom prvih četvrt veka postojanja nijednom nije bio ispunjen do poslednje stolice: čak ni u utakmici za treće mesto na Mundijalu u kojoj je igrala, baš, Italija, a ni toga dana, u finalu KEŠ – jedna jugoslovenska agencija je htela da preproda 1.500 ulaznica Francuzima, raskrinkana je, pa je deo našeg sektora, uz donju ivicu "kurve" ostao prazan.

Koncept ogromne građevine na obodu gradskog atara očigledno se dopao idejnim ocima budućeg srpskog Nacionalnog stadiona. Za neke od njih opravdano se sumnja da su tog 29. maja 1991. zapravo i bili u Bariju.

Do Svetog Nikole, ponosa juga Italije, autobus je vozio gradskim ulicama, pored starog Stadiona pobede (Stadio della Vittoria), koji je, oronuo, na prvi pogled odavao utisak tek napuštenog urbanog Golog otoka – kasnije smo saznali da je baš 1991. godine poslužio za smeštaj hiljada izbeglica iz Albanije.

Navijački vođa dodeljen autobusu uporno je insistirao da svi nauče stihove pesme "Crveno-beli, mi smo sa vama...", na melodiju - Marseljeze! Da li je imao takvu instrukciju sa vrha ili ne, tek, preglupi naum da se to peva sa naše "kurve" nije realizovan: grmelo je, dugo i bez prestanka, "Napred Zvezdo, samo napred, gde ti igraš, tu smo mi..." Delije će u Bariju najviše ostati upamćene po gigantskoj srpskoj zastavi.

Francuzi su se, inače, čuli znatno bolje od Srba. Posebno otrežnjujuć trenutak bio je kada je zvezdin "jug" (!) počeo svoje omiljeno "Ale-ale" (još jedan Francuski uticaj), sa znamenitim priprostim refrenom: hor sa "severa" je zagrmeo sa tolikom silinom, i sa toliko sluha, da je za ovu utakmicu morala da se potraži druga ploča. Francuski "Jenkiji" otpevali su i Marseljezu, a "Delije" su, rekosmo već, od toga odustale.

Zvezda je, u međuvremenu, kukavičkom taktikom došla do evropskog trona. Francuzi su igrali, napadali - i na kraju kapitulirali.

Država Italija kapitulirala je u Bariju nekoliko sati po završetku finala. Isprva je bilo privida kontrole na provincijskom aerodromu Paleze u koji se slila neslućena metropolska svetina, a onda su sve kočnice popustile: navijači su grunuli, policija i aerodromsko osoblje su se povukli, a Jatove službenice poslate iz Beograda kao ispomoć, od nemoći plakale. Niko više nije tražio pasoš, bording karte, niti je pregledao šta putnici unose. Kapija je širom otvorena, navijači trče po platformi i traže svoj avion. Pa gde ih stjuardese puste.

Sva sreća, onomad nije bilo Al kaide. Imali bi tolike avione na izvo'lte. Sa tada aktuelnim terorističkim grupama SFRJ je ranije bila u prisnim odnosima, a Francuzi su, valjda, imali sreće.

Sve je prošlo bez posledica – uz omanji incident, o kojem niko, valjda dosad, nije izvestio: da su stotine ljudi prešle granicu Evropske zajednice u kontra-smeru, bez pokazivanja dokumenata.

Ništa od svega toga, dabome, u ondašnjoj Jugoslaviji ne bi moglo da se desi. Milicioneri bi levom rukom držali šapku a desnom pendrek, ali bi sačuvali red na aerodromu. Jedino, nisu uspeli da sačuvaju državu.

Srbija se u vreme finala, na rečima svakako, odrekla kukavičke taktike, sigurna u svoju snagu.

Bari je, nesavršen kakav je, nastavio da živi svoju južnjačku bonacu. Ona Via Sparano, redizajnirana, danas izgleda kao trgovačka ulica savremenog evropskog grada. Mučeni aerodrom Paleze sada se zove po papi Karolu Vojtili i ima putnika otprilike kao i beogradski, kojim upravljaju Francuzi. I Stadio della Vitoria odavno je renoviran.

Rekosmo li na početku da je i sve to o čemu pišemo bilo, za jedan ljudski vek, davno?