Vremenska kapsula - Šta o pogledu na sopstvenu prošlost možemo da naučimo od Finaca?

Kada bi vam rekli da glavnom ulicom milionskog grada, nazvanom po ruskom caru Aleksandru I, u koju se ulivaju sokaci sa imenima njegovih plemenitih rođaka, izbijete na Trg Senata, sa masivnim spomenikom ruskom caru Aleksandru II, ne biste se ni pet sekundi dvoumili u kojoj se zemlji nalazite. I pogrešili biste. Nije Rusija: dali su vam, zapravo, uputstva za kretanje najužim centrom Helsinkija, glavnog grada Finske.

Rusi su Fincima duže od veka bili - gospodari. A ovi su im ostavili sve ulice i spomenike. Niže, uz obalu, visoko stoji i obelisk podignut u čast posete carice Aleksandre, majke Aleksandra II, koga u Finskoj zovu "dobri car". Reč je o vladaru ubijenom 1881. godine u Petrogradu.

Pri povratku "carskom" ulicom Aleksanterinkatu, pa desno, do Glavne železničke stanice - koju Finci, za razliku od nekih, nemaju nameru da uklone iz centra grada - primetno je da su svi javni natpisi dvojezični: na finskom i švedskom. Engleski, reklo bi se, govore, baš, svi.

Dalje, niz Manerhajmov bulevar, nazvan po najvećem državniku tamošnjem (koga je knez Arsen Karađorđević, inače, svojevremeno ranio u dvoboju zbog lepe žene) izbija se na Nacionalni muzej Finske. To je, u stvari, istorijski muzej. Manerhajm je bio nemački saveznik, u ratu sa Rusima, ali u zemlji nije ukinuo demokratiju. Niti je dirao ruske spomenike i imena ulica. Finska je posle svog maršala, tokom Hladnog rata, bila poput Jugoslavije, "ni tamo ni 'vamo", ustrojena po zapadnom uzoru, mada sa defakto večitim predsednikom Kekonenom, vojno neutralna, i sa MIG-om 21 kao osnovnim čuvarem neba. Zvuči gotovo kao SFRJ. Izgleda da su, ipak, neke sitnice presudile da dve zemlje kasnije dožive sasvim različite sudbine.

Nacionalni muzej otkriva tešku istoriju finskog naroda. Šveđani, najmanje evropsko pleme koje se u Novom veku uzdiglo do statusa velike sile, bili su zahtevni gospodari: iako ne i zvanično kolonizatori, nisu u Finskoj videli mnogo više od sirovinske baze. Švedski kraljevi retko su tamo zalazili. Zemlju su pustošili glad, kuga i rat, da bi je, 1809. godine, od Šveđana preuzeo ruski car Aleksandar I. Pod novim gospodarima je, kažu, išlo lakše: dali su im samoupravu, razvijao se jezik, što je omogućilo da bukne i finski nacionalizam i, prvi put, snažna težnja ka nezavisnosti, ostvarenoj posle Oktobarske revolucije.

Finci su dugo bili evropska sirotinja, koliko u 19. veku mnogo njih je živelo u kućama bez odžaka grejanim na drva, koje bi se povremeno provetravale otvaranjem prozora. Pili su kao Rusi i Šveđani zajedno. Između dva rata tražili su izlaz u sportu, naročito u atletici. I posle rata su kaskali za komšijama, a doživeli su i veliku krizu devedesetih, i ekonomsku i moralnu - Nacionalni muzej otkriva i slike finskih konobarica koje su, tokom te decenije, obnažene iznad pojasa usluživale mušterije.

Šveđani su u današnjoj Finskoj velika nacionalna manjina i ime svake tramvajske stanice u Helsinkiju, ili, kako oni kažu - Helsingforsu, mogu da pročitaju na svom jeziku. Sa one stare železničke stanice, najbrži voz ide za Petrograd, kroz Finsku 220 na sat, a kroz Rusiju 200. Današnji Finci, ovakvi kakvi su, dakle, oslobođeni kompleksa kao retko koja evropska nacija, imaju državu uređenu za ponos, životni standard od 50.000 dolara po stanovniku i perspektivu budućnosti koju garantuje po mnogima najuspešniji školski sistem na svetu.

Mirko Radonjić

Helsinki

istorija Finske

spomenici u Helsinkiju

Aleksandar I Romanov

Aleksandar II Romanov