Ivo Eterović, fotograf - Dolanc i Ljubičić su "razveli" Tita i Jovanku

(Ivo Eterović)

Njega nije potrebno posebno predstavljati. Dovoljno je samo izgovoriti njegovo ime i prezime: Ivo Eterović. On je velemajstor svog zanata. Svetski je priznati likovni umetnik fotografije. Rođen je 1935, u Splitu, a već pola veka živi u Beogradu. Bio je član više redakcija: "Slobodne Dalmacije", "Fronta", "Vjesnika", "Globusa", "Starta"... Fotografisao je gradove i pravio albume: "Sarajevo s ljubavlju", "Beograd na dlanu", "Split, slike voljenog grada", "Zagreb intimno", "More, Kornati, salaši"...

Snimao je, na svim kontinentima. Ulazio je i u intime tuđih života. Tito ga je uveo u spavaću sobu da vide šta radi Jovanka...

Bio je oženjen Vesnom Đurđević, istoričarkom umetnosti. Imaju kćerku Sandru (37), koja je filmski montažer i živi u Rimu. Ona je, kako Ivo ističe, njegovo "remek delo". A kad govori o sebi priznaje da je "zavisnik od svog zanata, ali ne i njegov pacijent".

Kako ste učili zanat?

Brodarsko-arhitektonska škola mi je dala osnovna znanja o uglovima gledanja na sve stvari oko sebe. Ali, kao mladi amater fotograf, bio sam stalan gost u ateljeima splitskih slikara i vajara. Studirao sam tajne prostora: raspored predmeta na slici, sve odnose svetlosti i senki, pa kompoziciju slike u celini...

Ko vam je prvi ponudio posao?

Meni se, uz sve moje sposobnosti i žestok rad, mnogo toga događalo i sudbinski. Uoči dolaska Tita i Nehrua u splitsko brodogradilište, kad sam imao samo osamnaest godina, fotograf "Slobodne Dalmacije" se razboleo, pa sam ga zamenio. Učinio sam to tako dobro da su to svi zapazili. Urednik "Slobodne" mi je ponudio stalni posao, a iz Maršalata su poslali "tajnu" policiju po mene.

Šta su hteli policajci?

Bili su to članovi Udbe, pa sam se uplašio. Ali, kad su mi sve objasnili strah je zamenila trema. Rečeno mi je da idem do Briona, gde su Tito i Jovanka ugostili Karla Pontija, najvećeg čoveka filma toga doba, i njegovu suprugu, čuvenu glumicu, Sofiju Loren. Obavio sam i taj posao. Potom sam, kao stalni član "Slobodne", otišao na odsluženje vojnog roka u Kovin, a odatle su me, posle nekoliko meseci, kao vojnika, poslali u Egipat, u Gazu. Bio sam fotograf pri Ujedinjenim nacijama!

Čime je obeležen vaš rad u Gazi?

Jednim podvigom i jednom izbegnutom tragedijom. Napravio sam podvig kad sam snimio Daga Hameršelda, generalnog sekretara UN, dok je razgovarao sa generalima. Ostali fotografi su bili udaljeni iz te zgrade. Imao sam tada na sebi uniformu kuvara! Za ove snimke "Life" mi je nudio hiljadu USD. Uzeo bih taj novac, ali nisam smeo. Bio sam vojni fotograf.

A kako ste izbegli tragediju?

Tražio sam od oficira da provozam džip po pustinji. Dozvolio mi je to uz upozorenja. Ipak, probio sam ogradu minskog polja i od straha pustio kuplung. Motor, se, na moju sreću, ugasio. Tada sam uspeo da izađem iz minskog polja po tragu ulaska u taj prostor. Kasnije je jedna kamila ušla u to polje, a njen najveći ostatak nije bio teži od kilograma. Tako sam živ stigao kući, u Split i na posao, u "Slobodnu".

Zašto ste menjali Split za Beograd?

Dobio sam poziv redakcije "Fronta" za veću platu, a i zato što je Split 1958. godine bio duboka provincija, a Beograd se nalazio tamo negde "gore". Otac Toni i majka Tonka imali su, uz mene, još troje mlađe dece, a samo je otac radio. Prvih godina slao sam roditeljima dve trećine plate.

Koji je bio vaš sledeći korak?

Posle tri godine rada u "Frontu" pozvao me je Frane Barbijeri, urednik zagrebačkog "Globusa". Ponudio mi trostruko veću platu. Prihvatio sam poziv, uz uslov da radim iz Beograda. Njegov odgovor je bio: "Živi gde hoćeš. Uzmi Dajners karticu. Putuj i snimaj, redakcija sve plaća"...

I šta se dogodilo?

Radio sam i za "Vjesnik u sredu", a tražili su me i iz "Starta". Ali, nisam mogao da za "Start" slikam Tita i gole guzice devojaka. Kad sam to, kasnije, pričao Titu on mi je kazao: "Pogrešio si. Nemam ja ništa protiv golih guzica devojaka", a Jovanka se tom Titovom stavu smejala do suza.

Ko vas je upoznao sa Titom?

Na ranijim snimanjima nisam smeo da mu priđem, ali 1966. godine, u proleće, dobio sam, poziv da dođem u Užičku da slikam Tita i Jovanku. Jovanka me dočekala vrlo prisno, kao da mi je komšinica: "O dobro došli Eteroviću. Sad će doći Tito, sedite"... Tito mi je odmah ponudio piće... Njima su bile potrebne fotografije za poklone delegacijama. Ali, njihov odnos prema meni, a i treći viski, da li su mi hrabrost za iskorak iz protokola...

Šta ste ih pitali?

Tražio sam da ih snimam i u privatnim trenucima. Jovanka je to bilo zanimljivo, a Tito me pitao: "Kad biste to počeli". Rekao sam: "Ovog trenutka". I izašli smo u dvorište. Tu je bio vučjak sa kojim se Tito poigrao... I uz Tita i Jovanku sam bio deset sledećih godina. Tako je nastao album "Njihovi dani", koji je objavljen u maju 1977. godine. A tek posle Titove smrti saznao sam ko me "gurnuo" u Užičku. Bio je to vajar Antun Augustinčić, kome su te slike bile potrebne da bi napravio Titovu bistu.

Koliko ste bili intimni sa Brozovima?

Veoma. Prihvatili su me kao prijatelja. Mogao sam da priđem Titu i da mu, na užas okruženja, namestim čvor na mašni. Zajedno smo, u čeki na divlje svinje, pili brendi i pričali o svemu i svačemu. Na Brionima me pozvao da vidimo gde je Jovanka. Obišli smo sve sobe, a kad smo se našli pred spavaćom zatekli smo je kako popravlja nešto na haljini. Malo sam tu ustuknuo, a Tito mi je kazao: "Uđite, uđite... Teško možete da snimite Jovanku kad nešto radi"...

A da li su oni, krajem sedamdesetih, bili razvedeni?

Ne. To je laž. A tačno je da su se general Nikola Ljubičić, kao šef vojske, i Stane Dolanc, kao šef policije, plašili nekontrolisanih susreta Tita i Jovanke. I to samo zbog sumnje da će mlada žena tražiti od starog predsednika da umanji moć vojske i policije. A Tito je, u to sam siguran, veoma voleo Jovanku, kao i ona njega. I oboje su patili zbog prinudnog rastanka. Evo jednog dokaza: Tito mi je 1979. godine, u Splitu, uoči otvaranja Mediteranskih igara, rekao da ga šalju na Brdo kod Kranja, zbog oporavka, pa me zamolio da u Beogradu odem do Jovanke i kažem joj da i ona dođe na Brdo... Bilo je to desetak meseci pre njegove smrti.

Koliko ste kamerom pratili sport?

Dao sam se sportu u tri velika i važna takmičenja. Bio je to žestok posao. Prvo se to dogodilo u Splitu 1979. godine kad sam snimao događaje na Mediteranskim igrama, a posle toga sam 1984. godine imao značajnu ulogu i objavljenu knjigu sa Zimske olimpijade u Sarajevu. Zatim sam 1987. godine pratio Univerzijadu u Zagrebu.

Ko je još obeležio vaš život?

Učinili su to mnogi, ali dvojica posebno. Bili su to pesnik Duško Radović i književnik Ivo Andrić. Duško je po imenu moje slike, "Beograde dobro jutro", koju sam, u svitanje, snimio iz aviona, nazvao svoju emisiju na radio "Studiju B". A Ivo Andrić, koji nikad nije želeo da se slika, pa ni posle prijema Nobelove nagrade, mi je dozvolio da to učinim pošto sam mu "otkrio" da smo imenjaci!

Koji događaji su vas proslavili?

Cela Evropa je imala samo moje fotografije posle zemljotresa u Skoplju i pada ruskog aviona na Avalu. To sam obavio zahvaljujući brzom reagovanju. A sad završavam jedan svetski posao koji je dogovoren na najvišem nivou. Već dve godine slikam Papu Benedikta šesnaestog, u nizu situacija, zahvaljujući beogradskom nadbiskupu Hočevaru, koga sam slučajno sreo u avionu kad je, sa protojerejem Radovanom Bigovićem, putovao u Rim. Nadbiskup Hočevar mi je to obezbedio dogovorom sa papom u Vatikanu. Tako sam opet u velikom poslu.

A da li je posao uvek zadovoljstvo?

Uglavnom da. Ali, posao je kriv za moj razvod. U ponovljenom životu ništa ne bih menjao sem odnosa prema najbližima. Učinio bih dodatni napor, i na uštrb posla, da sačuvam sve članove porodice.

Da li ste imali u objektivu gole devojke?

Jesam. Posebno u vreme kad sam radio za "Start". Drugi su "svlačili", a ja sam, uglavnom, "oblačio" devojke. Jer, nije erotika gola žena. Za ono što se vidi gubi se interes. Erotika je ono što se nazire, nagoveštava...

Šta vam se dopada u ženskoj prirodi?

Volim lepotu u svakom obliku, pa i lepe žene, naravno. Ali, lepota mi nikad nije presudna ni na prvom mestu. Pre lepote su pamet, iskrenost, dobra namera... Susret sa lepom ženom, bez pameti, je kao priča sa skulpturom...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 05.07.09.)