Kako jedna sardina može da se sakrije usred okeana?

Posmatrajući iz bliza fascinantni podvodni svet i ponašanje stvorenja koja u njemu žive može se doći do zaključka da je to jedan bezbrižan svet u kojem vlada beskrajno zadovoljstvo. Međutim, takva idilična slika koja nam se odvija pred očima i koju imamo prilike da vidimo kroz naše maske, u stvari je privid .

Ono što u stvari vidimo a ne primećujemo je jedan jako razvijen sistem u kojem postoji organizovano ponašanje.

Iako to na prvi pogled ne izgleda tako, ovakvo ponašanje ima za cilj preživljavanje i opstanak. Neverovatna lakoća kojom se primenjuje određeno ponašanje i stategije ne ostavljaju utisak da od njihove primene ponekad zavisi opstanak čitavih vrsta.

Nasleđeno i naučeno, ponašanje može na primer jednom pripadniku određene vrste da pomogne da srećno provede svoj vek.

Pojedine tehnike i strategije koje se u tom ponašanju prepoznaju, a koje se u fascinantnom podvodnom svetu primenjuju nisu mnogo različite od naših, koje primenjujemo iz istih razloga. Borba za teritoriju, hranu, opstanak, zaštita od opasnosti ili borba za mesto u grupi, sve to nas podseća na naše modele ponašanja.

Prateći svoju specifičnu stategiju ponašanja, kretanja, ishrane i preživljavanja milioni živih organizama predstavljaju jedan mali deo perfektno uklopljen u ogromni živi organizm naših okeana i mora .

Primenjujući ih efikasno isto kao sto to čine pripadnici ljudskog roda, bića za koja često pogrešno smatramo da su manje inteligentna uspevaju da prežive, napreduju i umnožavaju se i možda cak uživaju.

Prenoseći na nove generacije, nama nepoznatim metodama, iskustvo života u zajednicama, primenjuju strategije koje za nas izgledaju neverovatno inteligentne .

Posmatranje uživo nečega što nam liči na igru a ustvari je borba za opstanak predstavlja pravi doživljaj.

Na primer kako može da se sakrije jedna sardina usred okeana?

Okružene ogromnim prostorom i grabljivicama kojima su često meta, pojedine vrste morale su da razviju efikasne strategije i metode kako bi preživele.

Jedna jedina sardina u plavetnilu okeana bila bi lak plen za bilo koju grabljivicu.

Metod koji su razvile male sardine se sastoji u sakrivanju unutar velike grupe istih jedinki.
Takve grupe od više stotina ili čak miliona jedinki imaju impresivne dimenzije podsećajući na veliki živi organizam koji se neprestano kreće.

Grabljivicama koje napadaju teško je da se koncentrišu na jednu od njih i očigledno je da ostanu zbunjene kada vide grupu u kojoj su sve jedinke iste po boji, veličini i ponašanju. Pored toga ogromna masa u koju su jedinke uklopljene u slučaju opasnosti dobija najrazličitije oblike koji se neprestano menjaju sa ciljem da zbune ili uplaše agresora.

Na taj način kada, na primer, morski pas ili delfin napadne jato sardina ispred sebe ima kompaktan taman zid grupisanih riba koje plivaju tako zgusnuto da kroz jato ne prodire svetlost. Kad se ipak odluči za napad, grupa se kreće tako precizno i koordinisano da ostavlja perfektnu prazninu baš na mestu gde je iznervirani grabljivac napao neuhvativši ni jednu žrtvu.

Kada opasnost od grabljivica prođe jato se razredi i tamni preteći zid pretvori se u oblak pun igre, pokreta,svetlosti i boja.

Ovakve grupe sitnih riba ponašaju se kao superorganizam, skupljaju se u određenim zonama u određeno vreme da bi se hranile, razmnožavale, odmarale i da bi izbegle da budu pojedene.

Ono čime se grabljivice mogu zadovoljiti su stariji primerci, bolesni ili manje spremni za preživljavanje.

(Slobodan Mihajlović)

Susresti se sa velikim jatima riba pod vodom je neverovatna eksplozija lepote.

Stiče se utisak da se sve ribe kreću po nekom nevidljivom samo njima razumljivom naređenu koje ih navodi da se okreću, razdvajaju ili skupljaju u besprekornoj i nepredvidivoj sinhronizaciji pokreta.

Njihova prirodna koreografija u plavom morskom okruženju predstvlja pravi spektakl.

Česta zabava za ronilaca pri susretu sa velikim jatima je da se pažljivo podvučemo pod jato riba i da ka površini izdahnemo mehure vazduha.

Vazduh koji polako hita ka površini izaziva da se jato prvo skupi napravivši odbrambeni zid a onda da se razmakne tačno na tom mest gde se vazduh sa milionima sitnih mehurića, kreće i da ga propusti na njegovom putu ka površini.

Posto mehuri vazduha prođu kroz jato ono se opet vraća u svoj nepredvidivi oblik i nastavlja svoju predivnu koreografiju okretanja spuštanja ili dizanja .

Kada je jato blizu morskog dna jako pazljivo možemo da se podvučemo pod njega i legnemo na dno. Ako na čas zadrzimo dah ne ispuštajući mehure vazduha, posto ne osećaju nikakvu opasnost ribe nas polako u potpunosti okruže tako da nam je ceo vodokrug sačinjen od njih i na čas imamo utisak da smo deo tog nepreglednog organizma.

Potpuno isto kao sto to rade na primer ribe mi kao pojedinci ili grupe moramo da imamo izrađenu strategiju koju primenjujemo da bi preživeli, rasli i napredovali.

Međutim za razliku od stanovnika okeana koji uglavnom deluju instinktivno, osobe, grupe ili organizacije moraju da posegnu za najvećim darom prirode inteligencijom, kako bi što efikasnije pomoću nje razmišljali i dosegli ciljeve.

Ako smo u stanju da kao pojedinci ili grupa naučimo da razmišljamo i stvaramo stategije koje doprinose ostvarenju naših ličnih i zajedničkih ciljeva, učinićemo to u čast velike privilegije koju ima ljudska rasa da upotrebljava inteligenciju za stvaranje zajedničkog dobrostanja.

Kao sto kaže jedna izreka "uspeh ne zavisi od tvoje inteligencije već od toga da li znaš da razmišljaš".

Jednostavan rezultat razmišljanja je često zelja da dostignemo naše privatne ili poslovne ciljeve. Međutim malo komplikovanije je naći i primeniti efikasnu strategiju koja će nam omogućiti da do njih dođemo.

Ali ako nismo u stanju da kao pojedinci ili kao grupe naučimo da razmišljamo i primenjujemo strategije koje nas ujedinjuju vode ka napretku i čuvaju od opasnosti, vrlo je verovatno da možemo da očekujemo da nam sudbina bude ista kao jednoj usamljenoj sardini usred velikog okeana.

(Autor teksta:Slobodan Mihajlović, instruktor CMAS-M2N3E i direktor kompanije "Blok 67 Associates")