(Ekonomist) Privatizacija sportskih organizacija u Srbiji – Igra bez pravila

Transformacija u sportskim kolektivima još nije ni počela, a primeri iz prakse svakodnevno potrvrđuju njenu neophodnost. Titulara nema a iz problema se izlazi prelaznim rešenjima koja ne garantuju uspeh već nove probleme. Biznismeni, trenutno, prave distancu jer privatizacije neće biti pre 2011, a Nacrt novog Zakona o sportu zabranjuje konverziju duga u imovinu, pa oni neće da bacaju novac za koji, još uvek, nisu sigurni da će im se vratiti. S druge strane, postoje i mišljenja da je u pitanju daleko složenija igra koja prekidom finansija ima za cilj da se izvrši dodatni pritisak kako bi se odredio model privatizacije koji njima odgovara

“Dok je bilo Tita, bilo je i šita”, glasi čuvena, studentska, parafraza u čiju tačnost nećemo ulaziti, ali je sigurno da dok je bilo Tita, bilo je i Zvezde i Partizana.

I tada su klubovi, kao i danas, bili sportska udruženja građana, ali sa daleko ozbiljnijim ustrojstvom gde se precizno znalo ko odlučuje, ko daje golove a ko vezuje pertle. Danas golove ne daje gotovo niko, javnosti i navijačima su vezane noge i oči, vlastima ruke, dok pravo odlučivanja ima previše uzak krug ljudi.

Višegodišnji problemi u FK Crvena zvezda (sva je prilika samo nakratko amortizovani izborom Vladana Lukića za novog predsednika) i raniji sukobi uprave FK Partizan sa navijačima (ili navijača sa upravom, svejedno) pokazuju da “institucionalnog” rešenja problema nema, jer sadašnji državni organi nemaju nikakve ingerencije u ovim udruženjima građana i za razliku od “Partije” nemaju pravo smenjivanja i postavljanja čelnih ljudi. Njih danas, formalno, biraju skupštine klubova, ali je sve to jedna vrsta začaranog kruga gde pojedinci “biraju” one koji će njega ili njih “birati”. Bez polaganja računa o novcu, transferima, ono malo uspeha i ogromnom broju neuspeha.

Ništa bolja situacija nije ni u ostalim sportovima poput košarke, vaterpola, rukometa ili odbojke, a još je gore za neke daleko manje atraktivne discipline

Od svačijeg do ničijeg

Transformacija u sportskim kolektivima još nije ni počela, a primeri iz prakse svakodnevno potrvrđuju njenu neophodnost. Naprosto, da bi se znao red mora postojati titular koga nema, a iz problema se izlazi prelaznim rešenjima koja ne garantuju uspeh već nove probleme. Samo je u Zvezdi u poslednje četiri godine promenjeno pet predsednika. Neki kažu da tu jeste bilo i stihije, ali ne isključuju (zlu) nameru kako bi se klub što više urušio i bio što lakša meta potencijalnim kupcima. A bilo ih je.

Pre svih već godinama kao najozbiljni “kandidat” figurira “Delta” Miroslava Miškovića, čiji je sin Marko bio prvo član, a onda i potpredsednik UO Zvezde. Na pristojnoj distanci, ali ipak dovoljno blizu (pa i preko nekih članova uprave) bio je i Filip Cepter koji je, za razliku od Miškovića starijeg javno ponavljao kako želi da kupi Zvezdu, ali, opet za razliku od njega, nije bio preterano darežljiv. Onda Dragi Mićović, Miodrag Lekić... Jedino je Lekić do pred samo glasanje na poslednjoj skupštini ostao u klubu, dok su svi pobrojani i “njihovi ljudi” dali ostavke i povukli se.

Prema jednima, distanca je napravljena jer do privatizacije neće doći pre 2011. a Nacrt novog zakona o sportu zabranjuje konverziju duga u imovinu, pa biznismeni neće da bacaju novac za koji, još uvek, nisu sigurni da će im se vratiti. Prema drugima, u pitanju je daleko složenija igra koja prekidom finansija (koje su i dosad bile na kašičicu) ima za cilj da se izvrši dodatni pritisak kako bi se odredio model privatizacije koji njima odgovara.

Inače, fudbalski klubovi u Srbiji imaju status udruženja građana, dok su Čukarički i Rad jedini superligaši koji su registrovani kao društvena preduzeća.

„Crvena zvezda i Partizan imaju godišnje budžete od oko 10 miliona evra, dok ostali klubovi u domaćoj najjačoj ligi imaju budžete u rasponu od 500.000 do milion evra“, kaže za Ekonomist magazin Dragan Popović, iz revizorske kuće BDO BC Excel dodajući da je vrhunski fudbal u Srbiji na nivou proste reprodukcije jer čak 80 odsto prihoda klubova potiče iz sredstava dobijenih transferom igrača dok je u Evropi slika sasvim drugačija. U njihovim klubovima većina sredstava obezbeđuje se kroz televizijska prava, sponzorske ugovore i preko gledalaca. Slično je i u košarci, koja za razliku od fudbala nije ni u Evropi sport koji donosi novac.

Podaci o oficijelnim finansijskim tokovima u sportu, prikupljeni na osnovu obrade finansijskih izveštaja za 2006. godinu za 7.243 sportske organizacije koje su organizovane u skladu sa važećim propisima kao „indirektni budžetski korisnici“ (55 sportskih organizacija), „privredna društva“ (110), ili „ostala pravna lica“ (7.078), pokazali su da su posmatrani klubovi ostvarili ukupni gubitak od 293 miliona dinara.

Iako je sport u Srbiji prepoznat kako oblast posebnog interesovanja od 2000.naovamo bilo je mnogo više priča o zakonskom regulisanju ove oblasti nego što je bilo šta konkretno urađeno.

Prvi nacrt zakona o ovoj oblasti pojavio se 2002, pa je „dorađivan“ do 2004. kad se pojavio novi, pa je sad aktuelan najnoviji koji je izradilo ministarstvo sporta i čija je javna rasprava završena 15. maja posle čega bi trebalo da se, ako prođe Vladu, nađe u skupštinskoj proceduri u toku jesenjeg zasedanja dok bi njegova promena mogla da počne u januaru naredne godine. Ovaj Nacrt Zakona, kako za Ekonomist kaže Slaviša Zlatanović, državni sekretar u ministarstvu sporta, predviđa da se pre prodaje sportskih organizacija, saveza i društava izvrši njihovo evidentiranje i struktura kako bi se precizno utvrdio kapital. Pre toga se, kako kaže, neće znati ko su vlasnici sportskih objekata – sportska društva ili država.

Kod prodaje društvenog kapitala biće privatizovani celokupni društveni kapital - 60 odsto kapitala je predmet prodaje, 20 odsto kapitala će se prenositi članovima kluba bez naknade i 20 odsto kapitala, kao i akcije preostale posle prodaje i prenosa članovima kluba bez naknade, evidentiraće se u Privatizacionom registru, pri čemu se članovima kluba smatraju sportisti, članovi uprave, zaposleni i navijači koji su prepoznati od strane kluba

Imovina kao mamac

Potencijalni kupac, na primer, Zvezde ili Partizana neće, najverovatnije, kupovati samo brend već i zemljište oko stadiona i objekata ovih klubova. Iako Slaviša Zlatanović, državni sekretar u ministarstvu sporta kaže da je Nacrtom novog Zakona o sportu zabranjena konverzija duga u kapital i promena namene objekta, sva je prilika da će se upravo oko zemljišta lomiti koplja pri eventualnoj kupovini. Naprosto, ovaj zakon ne može zabraniti lokalnoj samoupravi da promeni urbanistički plan, izmesti stadion i tako atraktivno zemljište iskoristi za pravljenje poslovno stambenih objekata.

Naime, FK Crvena zvezda je vlasnik stadiona i korisnik 16 hektara zemljišta, dok je SD Partizan vlasnik stadiona i korisnik 10,4 hektara zemljišta. Njihovu imovinu čine i poslovne zgrade i prostorije, pomoćni tereni, stanovi za fudbalere i sportske stručnjake, novčana sredstva, hartije od vrednosti, druga stvarna i obligaciona prava. Bilans stanja ova dva kluba za 2008. pokazuje da je Crvena zvezda imala neto gubitak od 587 miliona dinara, a Partizan 170 miliona dinara. Ova cifra, ma kako na prvi pogled izgledala, nije toliko velika za ozbiljnog investitora kome ni celokupan Zvezdin dug od 23 miliona evra nije veliki kolač.

Uostalom, licitiralo se da Partizan ne vredi manje od 100 miliona evra. Dakle, stadion, objekti „pride“ zemljište, obećavaju još dosta muke i „usaglašavanja“ zakona, a možda dođe i do još neke promene uprave ili uprava

Modeli privatizacije

Španski model: Klubovi su akcionarska društva sa širokom disperzijom vlasništva, koja onemogućava da pojedinac bude isključivi ili većinski imalac akcija, pri čemu su Real Madrid, Barselona, Osasuna i Atletik Bilbao zadržali status udruženja, mada posluju kao i sva druga privredna društva. Njihove predsednike biraju navijači, takozvani sosiosi, dok država štiti klubove garancijom od 50 miliona evra koju polaže onaj koji upravlja klubom.

Engleski model: Svi klubovi su registrovani kao akcionarska društva, što znači da su prodati bez ograničenja udela u vlasništvu - ponuđeno je svih 100 odsto akcija.

Nemački model: Klubovi mogu biti akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, gde se najmanje 51 odsto udela u vlasništvu nalazi u rukama Udruženja članova kluba

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs