(E Magazin) Kako je rakija "žuta osa" iz Divostina kod Kragujevca, stigla do londonskog hotela Ric

Koliko god žestoko aromatično alkoholno piće – rakija šljivovica, bila deo identiteta Srbije, toliko se identitet šljivovice same zagubio pod naletom trendova i nedomaćinskog ponašanja. Retki su bili oni koji su uporno istrajavali na putu stvaranja i održavanja kvaliteta i građenju imena i reputacije. Proizvodi kompanje Flores, među kojima je vodeći „Žuta osa”, patentom su zaštićeni u celom svetu i za iste poseduju sertifikate o kvalitetu kako u SAD, tako i svih vodećih industrijskih zemalja u svetu. Preduzeće trenutno zapošljava u stalnom radnom odnosu 28 radnika, koji zajedno sa 1.256 kooperanata čine jedinstveni proizvodni sistem povezan zajedničkim ciljem i interesom. O stvaranju proizvoda za svetsko tržište razgovaramo sa Radišom Pljakićem, osnivačem kompanije Flores, koji je danas sa sinom njen suvlasnik.

e magazin: Koliko daleko u istoriju seže koren kompanije Flores?
Radiša Pljakić: Flores je privatno preduzeće osnovano 1985. godine na tradiciji prethodne porodične firme koju je 1803. godine osnovao moj čukundeda Antonije Pljakić, vojvoda iz Prvog srpskog ustanka. Ova firma moga čukundede se poslom prerade voća, proizvodnje alkoholnih pića, vina kao i drugih proizvoda bavila sve do 1952. godine, kada je od strane države nacionalizovana. Odmah nakon što se pojavila zakonska mogućnost za osnivanjem privatnih firmi, uz pomoć i podršku oca Budimira sam kao prvi u Jugoslaviji osnovao svoju privatnu firmu. Program proizvodnje je bio isti kao u firmi koja je mome ocu oduzeta pedesetih godina. Ja sam osnivač, a posle 1998. godine firmu smo preregistrovali u društvo sa ograničenom odgovornošću čiji smo vlasnici ja i sin Miomir, koji je takođe diplomirani inženjer prehrambene tehnologije i koji nastavlja porodičnu tradiciju.

em: Kada niste bili u mogućnosti da vodite sopstvenu firmu, bili ste uspešni u vođenju društvene.
RP: Pre osnivanja Floresa, a posle završenog fakulteta, imao sam prvo zaposlenje u poljoprivrednom kombinatu „Gornja Gruža” u Vraćevšnici, koji je kasnije pripojen PIK Takovu iz Gornjeg Milanovca. Nakon završenog staža od godinu dana postao sam direktor proizvodnog pogona u Kamenici. Vodio sam ga sa velikim uspehom i od preko dvadeset pogona, bili smo na drugom mestu po ostvarenom dohotku i profitu. Potom sam uradio elaborat za osnivanje nove firme, koja će se baviti proizvodnjom alkoholnih i bezalkoholnih pića i drugih poljoprivrednih proizvoda. Osnovao sam je uz podršku Skupštine opštine Kragujevac 1970. godine pod imenom „Miloduh” a potom sam sedam godina bio generalni direktor. Prilikom poznatog „skidanja” uspešnih direktora u Srbiji, od tadašnjih političkih struktura proglašen sam moralno-politički nepodobnim. Zaključeno je da veliki uspeh koji je Miloduh postigao sa svojom rakijom „Lincurom” i drugim proizvodima nije predstavljao rezultat ostvaren kroz samoupravne strukture, već isključivo mojim tehnomenažerskim rukovođenjem firmom, što je bilo nespojivo sa sistemom samoupravnog rada. Kao najmlađi tehnomenadžer u sam Srbiji 1978. god. ostao bez posla. Nakon toga posao sam našao u ulozi višeg naučnog savetnika u Zavodu za ekonomiku i domaćinstva Srbije u Beogradu, a potom u Jugoslovenskom zavodu za produktivnost i informacione sisteme. U toku svog stručnog rada u tim zavodima stvorio sam mnogo tehnoloških programa u oblasti hrane i pića, a veliki značaj imao sam i u izradi programa „Hiljadu programa male privrede”, koji je rađen u okviru Privredne komore Srbije.

em: Čim se ukazala zakonska mogućnost, rešili ste da nastavite tradiciju predaka. Kako je izgledao novi početak?
RP: Početak u novoosnovanoj firmi bio je izuzetno težak, jer su političke strukture teško prihvatale privatni posao, pa mi je samo posle osam meseci rada Ministarstvo za poljoprivredu, na čijem je čelu bio ministar Nikola Stanić, zabranilo rad. Nakon vođenja spora od godinu dana i uz podršku Privredne komore Srbije i regionalne komore u Kragujevcu nastavio sam rad. Nakon tog perioda čitavih desetak godina bilo je mnogo teških momenata, pre svega subjektivne prirode, na ostvarenju i realizovanju programa proizvodnje koje sam započeo. Vodeći stalnu borbu za pospešivanje rada privatnog sektora i izmenu mnogih zakonskih odredbi u korist poštovanja privatne inicijative u Privrednoj komori Srbije, izabran sam i za predsednika saveta za privatno preduzetništvo, koji sam više godina uspešno vodio i koji je imao značajnog udela u prihvatanju i legalizaciji privatnog rada.

em: Proizvodi Vaše firme su od početka proizvodnje dobijali brojne nagrade i pohvale. Koji su proizvodi i čime zaslužili ova priznanja?
RP: Prvi proizvod našeg preduzeća pušten je u promet pod nazivom „Žuta osa”. To je prirodna rakija šljivovica sa 45% alkohola, zapakovana u originalnu staklenu bocu braon boje od 0,75 litara. Za sve ovo vreme, i pored brojnih sankcija prema ovoj zemlji, „Žuta osa” se prodavala sa renomeom najbolje šljivovice na svetskom tržištu, pa je na svim vodećim izložbama i sajomovima u svetu osvojila 18 zlatnih medalja i 4 gran prija izložbe. U junu 2003. godine u Briselu dodeljen nam je Zlatni orden sa lentom za izuzetna dostignuća u nauci i tehnologiji u svetu. U januaru 2004. godine „Žuta osa” je dobila priznanje „Zlatni brend Evrope”, a posle nje i „Bela osa” i „Srpska loza”, pa su kao takva, sva tri proizvoda zaštićena komunitarnim žigom u Evropskoj uniji. 1999. godine kompanija Flores je od strane Instituta za evropske promocije i „Eureke” iz Brisela dobila zlatni svetski „Oskar”, kao preduzeće koje je posvojoj invenciji posebno obeležilo XX vek. „Flores je još 1990. godine dobio pravo na oznaku ‘Good Will‘, a što u prevodu znači da se radi o firmi sa kojom je poželjno sarađivati”.

Pored „Žute ose”, na tržište smo proširivanjem asortimana pustili „Belu osu”, prirodnu šljivovicu sa 40% alkohola, zatim prirodnu šljivovicu „Žutu lincuru” – travaricu sa 45% alkohola. Na tržištu se nalazi i visokokvalitetna lozova rakija pod nazivom „Srpska loza” jačine 45% alkohola, a sa uspehom se plasira i brendi „Drozd” jačine 38% alkohola. Pored navedenog „Oskara” dobijenog u Briselu proizvodi Floresa su nagrađeni i zlatnim medaljama, prestižnim u svetu, kao što su 10 zlatnih medalja „Eureke”, 3 zlatne medalje „Mond selekcion”, 4 zlatne medalje „Zlatni Arhimed”, 3 zlatne medalje za dostignuća Istoka i Zapada, 4 zlatne medalje Evropskog instituta za promocije i dr.

em: Opišite nam proces pravljenja rakije koja je proglašena za piće meseca decembra 2002. godine u Velikoj Britaniji.
RP: Pića se proizvode iz organizovane proizvodnje šljiva na ukupnoj površini od 1.520 ha šljivika. Prerada se odvija takođe u zajedničkoj saradnji sa kooperantima koji proizvode šljivu i proizvode destilat šljive po standardu preduzeća Flores, dok se finalna prerada odvija u Floresovoj fabrici. Svi proizvodi se pune u originalnu i zaštićenu staklenu ambalažu i pakuju u visokokvalitetne bele petoslojne kutije od po 6 ili 12 boca. Navedeni proizvodi su svrstani u kategoriju „lux” proizvoda. Sva oprema instalirana u navedenoj fabrici u Divostinu predstavlja najnovija tehnička i tehnološka rešenja proizvedena u svetu, dok su higijensko-tehnički uslovi proizvodnje primenjeni po najvišim svetskim standardima.

em: Ime „šljivovica” se vodi kao zaštićeno – ali u Sloveniji. Kako vi štitite svoje proizvode na svetskom tržištu?
RP: Što se tiče zaštite imena, ona je danas u svetu za tu reč nemoguća. Vekovnom upotebom ime „šljivovica” postalo je generičko ime za tu proizvodnju. To ime se moglo štititi pre sto i više godina dok nije postalo generičko – opšteprihvaćeno u svetu. Pristup zaštiti šljivovice u svetu se sastoji u tome što svaka zemlja može da štiti samo svoju šljivovicu, kao što su uradile mnoge zemlje. Tako da danas imate zaštićenu bugarsku šljivovicu, slovenačku šljivovicu, hrvatsku šljivovicu, poljsku šljivovicu, francusku šljivovicu. Srbija nema zaštićeno ime srpske šljivovice, jer pre svega Srbija nije stvorila stručnu i druge osnove za vrhunsku njenu proizvodnju. Otuda smo mi svuda u svetu zaštitili ime „Žuta osa”, sa pridodatim poreklom – „Product of Serbia”. Smatram da sadašnji status u svetu Žute ose, Bele ose i Žute lincure prevazilazi značaj koje ima jedna država i zaštitom kao „Zlatni brend Evrope” smo prevazišli taj lokalni problem.

em: Kad razgovaramo o svetskom tržištu, kakve su šanse i šta je potrebno da domaći proizvođači alkoholnih pića ostvare značajniji izvoz i prihod od izvoza?
RP: Na svetskim tržištima mogu postojati i opstati samo originalni proizvodi koji imaju standard i kvalitet, po mogućstvu vrhunski, kao što je kod naših proizvoda i uz poštovanje svih normi korektnog i poštenog poslovanja. Naše šanse su izuzetno velike, ali osnovni problem za brzo uvećanje proizvodnje je dug vremenski period za pripremu i odležavanje, od 5 do 18 godina, a to zahteva značajna podsticajna sredstva pre svega u normalnom kreditiranju na duži vremenski period u obrtna sredstva, kao i još veći podsticaj države za proizvodnju šljive i šljivovice.

Napominjem da se dugi niz godina posle Drugog svetskog rata u ovoj zemlji pridavao sve manji značaj proizvodnji alkoholnih pića, ne videvši da najbogatije zemlje u svetu drže do prestiža u proizvodnji i kvalitetu ovih proizvoda. U prilog tome je poznato da Francuska radi putničke automobile izuzetnog kvaliteta, kao i avione, kamione i dr., ali da je danas najpoznatija u svetu kod svakog pojedinca pre svega po francuskom konjaku. Naše preduzeće godišnje povećava fizički obim proizvodnje za oko 20–25% i to isključivo iz sopstvenih sredstava, pošto dugogodišnja obrtna sredstva u ovoj zemlji niko ne odobrava.

Kako se stvara brend?

em: Vaša rakija je u Briselu proglašena za „Zlatni brend Evrope”. Reč „brend” je veoma popularna u Srbiji u poslednje vreme. Kako ste vi stvorili brend?

RP: Naš prvi pohod u svet je bio usmeren prema Americi. Znajući da je njihova kontrola najveća na svetu i da dobijeni sertifikati od njihovih institucija imaju univerzalni značaj, bilo je to pravo rešenje i otvorena su vrata plasmana u celome svetu. Tako smo zahvaljujući izuzetnim analizama dobijenim u našoj laboratoriji, a potvrđenim u laboratorijama Amerike, lako prošli sve barijere ulaska u Veliku Britaniju. Naša hrabrost je bila u tome što smo se odvažili da baš prvo tražimo ulazak u hotel Ric, a potom i u šezdesetak najuglednijih hotela u Londonu. Velika Britanija nema šljivovicu u prometu i mi smo bili prvi proizvod koji je se pojavio posle dužeg broja godina u Velikoj Britaniji. Opšti utisak i zaključak koje su njihove komisije dale jeste da se radi o odličnom proizvodu i da, ulaganjima u marketing, engleskog potrošača treba navići na jedan novi ukus.

Inače u Briselu su za „Zlatni brend Evrope” proglašna naša tri proizvoda – „Žuta osa”, „Bela osa” i „Srpska loza”, i kao takvi su zaštićeni „Komunitarnim žigom” Evropske unije. Brend se stvara dugogodišnjim radom pre svega na dobroj ideji, a potom i realizaciji te ideje. Ideja se može realizovati samo visokostručnim radom uz najsavremeniju laboratoriju, opremu i destilaciju koja podrazumeva pošten i odgovoran pristup jednom poslu i čiji se kvalitet i vek trajanja ne sme ničim pretpostaviti.

izvor www.emagazin.co.yu