Damir Kočan, Trimo inženjering - Odricanje sa stilom

Pri izboru sadašnjeg zanimanja „možda“ je presudilo to što je oduvek hteo sam sebi da kreira sudbinu. Ne bi, kaže, dobro funkcionisao da mu neko crta šta treba da radi, izlaz voli da nađe sam. Da bi ispunio cilj „biti pravedan, otvoren i korektan“, kad nešto ima da kaže govori to direktno

Kad je prvi put Damir Kočan otišao na poslovni sastanak kod partnera u Rusiji, koji su bili vlasnici pivare i restorana, nakon gošćenja, rekao je: „Ako je ovo uslov da budem uspešan u Rusiji, onda mogu odmah da se vratim nazad“.

Međutim, nakon tog prvog iskustva, stereotip da se sa Rusima ne može sklopiti posao a da se prethodno dogovaranje obilno ne zalije alkoholom, ubrzo je razbijen. Zbog posla, tokom svih deset godina koliko je proveo u Moskvi radeći kao vođa predstavništva slovenačke kompanije Trimo inženjering, kaže Kočan, popijeno je svega litar votke.

Za razliku od „žestine“, vino voli. Gde god da je išao, sa putovanja je donosio flaše. Nije mu toliko važno koliko godina su vina stara, niti da li imaju „renomirano“ geografsko poreklo, samo da ih ima što više sa svih meridijana. U Kamniku ispod Alpa, gde mu je porodica, ima svoj ormar vina koji se godinama puni. Prethodno je živeo u Ljubljani. O tom gradu, gde je proveo detinjstvo, završio srednju školu i fakultet, priča sa ponosom, tipično lokalpatriotski. „Ljubljana je grad srednje veličine i zato se tamo, za razliku od Beograda ili Moskve, oseća ležernost. Vikendom pre podne ulice su pune ljudi, ali ako tražite gužvu tamo je nećete naći. Ima festivala, ali ne i mnogo noćnih klubova“, priča Kočan i poredi glavni grad Slovenije sa Pragom

Ta dva grada imaju dosta sličnosti u arhitekturi, jer je mnogo zgrada projektovao poznati slovenački arhitekta Jože Plečnik. Za razliku od mnogih prestonica, Ljubljana se, kaže Kočan, oduprla novogradnji koja bi skrnavila staro gradsko jezgro. „Dosta firmi ima problem da nađe kadrove koji hoće da rade u inostranstvu. Život je u Ljubljani dobar i zato se ljudi tu zadržavaju umesto da odu primera radi u Kazahstan, kao ja“, kaže Kočan. Tamo je na „sopstvenoj koži“ isprobao poslovicu da nešto ceniš tek kad to izgubiš, jer je bilo nezamislivo da se pije voda koja nije flaširana. „Šalio sam se da se ne bi poznavala razlika između vode koja se sipa u Sloveniji ispod krana i one marke evian“.

Poslednjih deset godina na putovanjima je, kaže, uživao. Upoznao je zemlje poput Gruzije i Kazahstana, za koje, kao i za Srbiju, važi dosta stereotipa. Smatra da treba što više videti i imati što više dodira sa različitim kulturama „jer te to čini većim čovekom“. Veruje da zbog toga što je ekonomija postala globalna ne treba uvek gledati kroz crno-belu perspektivu, odnosno rezonovati po principu „vani je bolje, sigurno“. „To je isto kao kad se neko četiri puta ženi, jer svaki put traži bolju. Na kraju ima isti problem kao sa prvom ženom, jer nije spoznao gde je greška još na početku“, objašnjava metaforički.

Otvorene karte

Kočan je sadašnju suprugu upoznao još dok je studirao. Pošto je na Ekonomskom fakultetu upisao smer međunarodnog poslovanja, znao je da će dosta putovati zbog posla, pa je, kaže, „otvorio karte na početku“. „Teorija uči da je dosta neuspeha kod menadžera koji rade u inostranstvu vezano za porodične probleme. Moja žena je znala šta je čeka, našli smo svoj životni stil“, kaže Kočan.

Taj stil značio je život na relaciji Moskva - Ljubljana, a od prošle godine Beograd - Ljubljana i tako već deset godina unazad. Priznaje da je odvojenost od porodice, supruge i dva sina od devet godina i godinu i po dana, jedna od strana koja „nije optimalno organizovana“. „Malo žrtvovanja jeste. Premda bi i da dolazim svaki dan kući, provodio samo veče sa porodicom, to mi sigurno nedostaje. Ali Amerikanci kažu ’no pain, no gain’. Ako hoćeš nešto da postigneš, moraš nešto da uložiš, danas se nečeg odričeš da bi sutra bilo bolje“, priča Kočan kome ekonomija nije bila prva ljubav. Tek treća, nakon istorije i sporta.

Iako nije postao profesionalni sportista, niti trener, i dalje aktivno igra košarku i trči. Premda živi podno Alpa, kaže da ne skija pasionirano. Već nekoliko godina unazad uobičava da sa porodicom u kući na točkovima, autodomu, kako je zove, provede leto po Evropi. „To je za mene super turizam. Sve je na nivou. Imamo Internet, kuhinju, spavaću sobu. Jedne godine idemo preko Italije za Francusku. Gledam tako, kad prolazimo gradove, Đenova, Nica, Avinjon, da je tu nekad bila granica, ali nema više birokratskih barijera.“ Istoj sudbini se uskoro nada kad bude išao od Beograda ka Ljubljani.

Kaže da je za izbor sadašnjeg zanimanja „možda“ presudilo to što je oduvek hteo sam sebi da kreira sudbinu. „Bilo gde da radim, uvek ću biti aktivan, ne volim da iko mnome upravlja. Ne bih dobro funkcionisao da mi neko crta šta treba da radim, volim da nađem put sam. To isto znači da moraš preuzeti odgovornost“, misli Kočan.

Iz perspektive menadžera kaže da je podjednako važno mladim ljudima koji se zaposle dati šansu da sami budu kreativni. „Ako ste došli kod mene kao nadređenog da vam dam pravo rešenje onda niste na pravom mestu. Prvo od vas očekujem primedbe i predloge za poboljšanja“, kaže Kočan.

Jedna od najtežih odluka svakog direktora koja će biti sve češća jeste dati otkaz zaposlenom. „Lakše je upravljati procesom proizvodnje, nego ljudima. Ali, ako je već takva odluka, bitno je biti pravedan, otvoren i korektan, to je cilj koji sam zadao. Ako imam nešto da vam kažem, ja ću vam to reći direktno. Da bi ljudi imali poverenja u tebe, moraš imati i ti u njih“, zaključuje Kočan.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs