Ana Sofrenović, glumica - Ne plašim se krize

Najviše želim da ovo krizno previranje donese novi momentum, ova letargija ubi, kaže Ana Sofrenović, glumica koja je poslednjih godina prilično razvukla svoje meridijane.

Posle tri i po godine života u Londonu, 2002. se vratila sa porodicom u Beograd.

„Kad smo se vratili slobodnije smo disali. Mnogo više radimo. Mislim da je Beograd odlično mesto za povezivanje sa ostatkom sveta. Lakše je za život, a to prepoznaju sve više i naši ljudi, ali i stranci koji dolaze ovde da žive“, smatra ona i kaže da čovek uvek bira šta mu je potrebno, kreirajući oko sebe klimu za koju misli da će izvući najbolje iz njega.

Bez panike

Kriza se, kaže, u Srbiji odrazila u panici da će se ponoviti devedesete godine. „Odbijam da se plašim. Ne želim da zabijem glavu u pesak i da se pravim kako se ništa ne dešava. Dešava se, i to svima u svetu“, kaže ona.

Misli da je sad najteže ljudima koji su verovali u „jednu krhotinu“, koju su sami stvorili i prozvali svojim uspehom, a sve ostalo odbacili kao manje vredno. Sad im je to kriza uzela, a sve se lako obrušilo, jer nema suštinu. „Ova kriza im stavlja ogledalo pred lice i kaže: ’Sve u šta si do sad verovao i smatrao da je tvoja nagrada, tvoja medalja, to sve može da nestane. Ko si ti, kad to pukne, šta ostaje?’ Sve je išlo ka kompeticiji - koja kola ko vozi, šta će mu dete obući, sa kojom decom će ići u školu... Sve je iskodirano, a njih nema nigde“, priča ona. Kriza ruši, ali i daje šansu da se napravi novi sistem vrednosti, jer ovaj je, kako kaže, pukao.

„Ljudi ne treba da dozvole da ih strah i panika blokiraju. Treba svako da se pita, šta je to što ima, što kriza ne može da pipne. U ovom trenutku je najgore biti u strahu i čekati da li će neko sa strane pomoći. Ko će nas spasiti? Pa mi sami. Verujem u snagu svakog čoveka“, kaže Ana Sofrenović.

Ništa nije crno-belo

„Afrika mi je pomogla da sklopim neke kockice. Ona nauči čoveka da potpuno preispita sistem vrednosti i shvati da se srećan život može živeti sa minimumom koji mnogim ljudima danas ne bi bio jasan“, kaže ona.

Okružena bolešću i „strašnim“ uslovima za život, što je slika centralne Afrike u kojoj je Ana Sofrenović bila kao ambasador Pampersa i Unicefa za Srbiju u kampanji „Jedno pakovanje, jedna vakcina“, sretala je ljude koji uživaju u životu, „koji jedu život i oko nečeg malog naprave veliki smisao življenja“.

„Tamo ima užasnih nepravdi i tragedija, besmislenih smrti i sudbina...Slede večna pitanja: otkud tolika nepravda, zašto tako žive, kome to odgovara?“

Kaže da je bila spremna na mnoge stvari, ali da živu sliku, miris i energiju ne može da dočara nijedan medij.

„Vidiš sve. Najlepše i najružnije strane ljudske prirode, vidiš da je čovek satkan od raznih niti, da stvari nikad nisu crno-bele i da dobro od lošeg nije uvek lako razlučiti“, opisuje ona. Najlepše je, kaže, što ljudi koji žive u tim uslovima pokazuju kolika je moć čoveka, kolika je njegova širina.

„Mislim da je humanitarna pomoć ljudska obaveza. Naši ljudi su pokazali mnogo razumevanja za ovu kampanju i mislim da naš narod mnogo više vredi nego što bi hteo da kaže“, smatra ona.

Zašto i u svojoj kući nismo tolerantni? „Mislim da smo društvo koje čeka svoj put i zato i imamo pitanja koja ’vise’, mračnu stranu potpune netolerancije prema etničkim, seksualnim i drugim grupama. Moramo da isplivamo iz toga, ali ne zbog Evropske unije, već zbog nas samih. Zreli smo za razgovore o toleranciji na svim nivoima. Možda ja živim u nekom svom mikrosvetu, ali čim malo izvijem glavu, shvatim kako postoji i jedna druga strana koja uopšte nije malobrojna“, kaže ona.

Neverbalni dijalozi

Nije iz glumačke porodice, iako je sa majčine strane kroz dve generacije postojala želja i velika ljubav prema glumi i pozorištu.

Privrženost muzici došla je od oca. „Njegov doživljaj muzike je potpuno organski, na njega muzika deluje tako što mu, čini se, menja ritam srca i krvni pritisak. Isto je i kod mene. Imam fizičku reakciju na muziku, a to vidim i kod obe ćerke“.

Otac joj je preneo i to da dobra muzika ne treba da se ocenjuje po pravcu kom pripada.

„Kad sam bila mlađa, ograničavala sam se na slušanje ove ili one muzike. Džez sam, recimo, dugo odbijala. Bio mi je prekomplikovan, dok ga u jednom trenutku nisam ’ukačila’ i od tad se nismo rastali“, kaže ona.

Kaže da nije pamtila tekstove pesama. I danas ima problem da čuje reči, ali je sigurna da se kroz muziku svuda može komunicirati.

„To mi se desilo u Africi. Bilo mi je teško da uspostavim komunikaciju, a inače sam dosta stidljiva. Onda sam u jednom trenutku počela da igram i oni su počeli da igraju sa mnom. Shvatila sam da sa njima komuniciram jezikom koji meni leži. Opustili su se u mom društvu i ja u njihovom. Tad sam još jednom dobila potvrdu koliko te stvari brišu granice. Komunikacija kroz muziku koja je neverbalna mnogo je moćnija i preciznija od mnogih reči koje se koriste“, kaže ona.

Trudi se da ćerkama ne govori „ovo je dobro, ovo ne“, jer misli da je muzika stvar osećaja.

„Ne znam da li sam mogla da poželim bolju decu. Specifično je kad je majka umetnica. Sećam se kad sam bila mala kako sam slušala da za umetnike nije dobro da imaju decu, pa sam bila kategorički protiv takve podele“, kaže ona.

Izazov kao hrana

Odbijajući da uđe u kolotečinu, eksperimentisala je sa pozorišnim i muzičkim formama. Ana Sofrenović trenutno radi na mnogim projektima. Vraća se pomalo televiziji, radi u pozorištu, putuje, pravi radionice, a muzikom se u poslednje vreme bavi sve više.

Gostovanje kod Meredith Monk na koncertu u Karnegi holu 2006. smatra unutrašnjim katapultom ka onome na čemu radi poslednjih nekoliko godina.

„Talenat i dobra ideja vrede svuda samo treba dozvoliti sebi da se to shvati i sprečiti unutrašnje mehanizme koji koče“, kaže Ana Sofrenović.

Ako bude snimala album, kaže da će to raditi „najviše preko Interneta“. Jedan projekat radi sa prijateljima u Parizu i Amsterdamu. Obožava slobodu i prostranstvo koju pruža Internet. „Ide uzbudljivo vreme i jeste uzbudljivo vreme, zavisi kako ga ko vozi. Sviđa mi se da živim sad“, kaže Sofrenović.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs