Profesionalni menadžeri deficitarno zanimanje u Srbiji - Tranzicija loše vreme za usavršavanje

Na tržištu radne snage priče o nedostatku vozača, lekara, zavarivača, programera, stavile su u drugi plan hroničan nedostatak profesionalnih menadžera. I to je logično jer zbog deficita ovih prvih ćemo da propadnemo ili poboljevamo odmah. Zbog onih koji su sa nevericom pročitali prvu rečenicu jer znaju, ili su načuli, da je mnogo onih sa diplomom menadžera na birou službe za zapošljavanje, podvlačim da govorim o pismenim, iskusnim i odgovornim menadžerima koji se sa razlogom mogu nazivati profesionalni menadžeri, piše partner Adizes SEE Boris Vukić.

Kako kaže, odgovor na pitanje "A zašto nema vozača, lekara…?" veoma je jednostavan - "nema ih zato što su otišli". Naučili su i ovladali svojim zanatom i otišli u neke druge srećnije zemlje gde se njihov rad više ceni i vrednuje. Kad govorimo o profesionalnim menadžerima, objašnjenje ne samo da nije tako jednostavno, već naprosto nije tačno.

Profesionalnih menadžera nema jer jednostavno u vremenima tranzicije nije ni bilo uslova da se razviju u dovoljnom broju za tržište koje će ih svakog dana biti sve gladnije i gladnije. Dozvolite mi da kompanije koje kod nas danas posluju grubo podelim na preduzetničke (koje pokrenuše osnivači), internacionalne (koje centrale imaju širom sveta) i javna preduzeća (koja su u vlasništu države ili gradova) i polako objasnim prethodno izrečenu tezu, navodi Vukić dalje u svom tekstu.

U preduzetničkim kompanijama nisu mogli naučiti menadžment jer osnivači nisu menadžeri već su preduzetnici. Samouki, kako znaju i umeju, bore se i sa tržištem i sa svojim zaposlenima, vode kompaniju na osnovu preduzetničkog njuha a ne planova.

Izuzeci postoje, retki su i mogu se pronaći među onim osnivačima koji su pokrenuli kompanije kao direktori ili rukovodioci u nekada velikim sistemima koji su se u tranziciji urušli. Oni su iskoristili veze i poznanstva, ali i menadžerska znanja iz tih sistema i vodli su svoje kompanije planirajući i razvijajući svoje saradnike, dalje navodi Vukić.

Prema njegovom mišljenju u javnim kompanijama nije se moglo naučiti o menadžerstvu, dok internacionalne kompanije koje su došle u zemlje u tranziciji jesu najbolje mesto da se spoznaju tajne menadžerskog zanata.

Ali, ni u svim internacionalkama nije se moglo ovladati menadžerskim veštinama. Neke od njih su poslovale kao pogoni u kojem su menadžeri u stvari predradnici koji nadgledaju radnike. Tako predradnici naučiše od celog menadžmenta samo kako da izveštavaju. Ako ni zbog čega drugog, zbog očekivano malog broja inostranih kompanija, nije se razvilo dovoljno profesionalnih menadžera za potrebe tržišta. Oni koji su bili najbolji izvezeni su u druge zemlje unutar koorporacije u kojoj rade.

Što se tiče prilike za teorijsko ovladavanje menažerskim alatima situacija ništa nije bolja, jer postoji svega nekoliko fakulteta gde se o menadžmentu može ozbiljno učiti, smatra autor i dodaje:

Situaciju sa pripremom menadžera u poslednjih nekoliko godina popravlja nekoliko regionalnih menadžment i liderskih programa gde se kontinuirano obučavaju ljudi koji imaju poslovno iskustvo. No i njih je nedovoljno spram potreba tržišta koje će sve više rasti, piše Vukić na Adizes.