Život i pare ispod najlona - zašto se u Stajkovcu povećava broj stanovnika

(Jovica Stanković)

U vlasotinačkom kraju kad žensko dete neće da uči majka mu, pošto iscrpi sve ostale razumne savete i pretnje, kaže: "Ako! Ću te dam u Stajkovce, pa će da vidiš..."

Stajkovce je, inače, pitomo selo, ali puni smisao pretnje udajom u njemu jasan je svakome ko je jednom zašao među njegove lepe i bogate kuće: nadaleko rasprostranjen dobar glas - povrćem odavde snabdeva se pola Srbije i ceo Beograd - zaslužen je mukotrpnim radom.

- Ne radimo na Božić, Uskrs i na slavu. I jedan mesec u zimu... Ostalo vreme radimo od ujutru kad svane, ili pre, pa do noći ili još duže - kaže Jovica Stanković (46).

Zatekli smo se u selu onog dana kad je autoput od Beograda ka jugu bio zavejan. I Stajkovce, udaljeno tek pet kilometara od ove saobraćajnice, bilo je pod debelim snegom. Ali Jovica je bio na svojoj njivi. Stajkovčani su, naime, doskočili kalendaru, povrće gaje u plastenicima, pa za njih vremenske prilike nisu, kao u većem delu Srbije, razlog za sedenje uz peć.

Hiljade plastenika je po obodu sela, a neki su se zavukli i u dvorišta - gotovo da nema slobodnog tla nad kojim nije razvučena drvena ili metalna konstrukcija preko koje je prebačen najlon.

Jovica ih ima sedamdesetak: po trideset za kupus i paradajz i dvanaest za papriku, površine dvadeset sa pet metara. U onom u kojem je sada rasad založena velika peć bubnjara. "Velika je zima", kaže i objašnjava da su biljke u ovoj fazi veoma osetljive. Ali peć je tu samo zato da bi ih dodatno zaštitio - osnovno grejanje je na struju. Žice se prostiru kroz podlogu na kojoj rastu, a temperatura se kontroliše termometrom.

Kupus za prodaju stigne za 55 do 70 dana, zavisi od vremena, paradajz za 70... a onda sve na pijacu.

- Nema kuće u Stajkovcu koja nema kamion - kaže Jovica.

A onda računa: putarina do Beograda i nazad, gorivo, taksa na kvantaškoj pijaci - "bez deset, dvanaest hiljada ne možeš tamo da uđeš..." - za jednu turu treba mu 300 EUR.

- I taman kad stigne za pijacu, neko pusti priču: „Leskovački paradajz prskan, otrovan...” A pogledaj moju decu: kao mali uđu u plastenik i otkinu paradajz, i samo ga malo obrišu o majicu i jedu. I šta im fali?

Jovicina ćerka završila je studije i radi u Vlasotincu, sin se nedavno oženio... Iako ima završenu metalsku školu, ostaće u plastenicima.

- Zavisi kako koja godina, koliko se zaradi... Do januara imamo para, pa do maja nemamo, i tako... - kaže uz osmeh.

Ali biće da se isplati. Stajkovce je jedno od retkih sela u Srbiji koje neprestano beleži porast broja stanovnika - sada ih ima oko 1.600. Mladi ostaju na roditeljskim imanjima i nastavljaju njihov posao...

Ipak, razloga za brigu, naravno, uvek ima. Kad kupiš seme i svako zrno pažljivo utisneš u zemlju u plastičnoj čaši, pa tako nekoliko hiljada puta... ne znaš hoće li iznići. Semenski materijal kupuje u poljoprivrednoj apoteci, ali...

- Jedne godine, sasvim batisa, propade rod... Kome da se žališ? - kaže.

Ove godine, recimo, mnogi su se plastenici urušili pod teretom snega.

- Sve što je bilo ispod njih, propalo, nego šta... - sleže ramenima.

Sve mu to ide u rok službe. A njegovo se zna: od maja će, nešto posle ponoći, za volan kamiona, pa na beogradsku kvantašku pijacu. Po povratku pod najlon...

Nismo pitali kad spava.

Stigli i Kinezi

Odnedavno su Stajkovčani dobili pomalo neobičnu konkurenciju: u Pečenjevac kod Leskovca doselili su se Kinezi i sa sobom doneli svoj način uzgajanja ranog povrća. Umesto da ga štite najlonom, oni podižu zemljane zidove...

Jovica kaže da je čuo za njih i da zna otprilike kako oni to rade, ali nije išao da vidi. Stiče se utisak da ga mnogo i ne zanima:

- Mi seljaci teško prihvatamo nešto novo. A i nema u poljoprivredi mnogo nauke: zasadiš, pa radiš i brineš...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic od 5.03.2009.)