SOS Dečije selo u Sremskoj Kamenici

SOS Dečije selo u Sremskoj Kamenici je jedno od sto u svetu u kojem se zaposleni trude da ublaže nesreću dece koja su igrom sudbine ostala sama.



Bez obzira na sve domete koje ostvari jedno društvo, njegovo bogatstvo i kulturu, naučna otkrića i savršenstvo socijalne organizacije, uvek je bilo i biće u njemu bolesnih, starih, socijalno ugroženih, ostavljenih... Među njima se posebno izdvajaju deca. Nimalo kriva za svoju sudbinu, ona često ispaštaju greške i nesreće svojih roditelja, pate od posledica na čije uzroke nisu mogla da utiču.

Ovoga leta je trideset godina kako se dečaci i devojčice, kojima je život oduzeo roditeljsko staranje, i spokoj i toplinu doma, nalaze u SOS Dečijem selu, u Sremskoj Kamenici, mestašcu na padinama Fruške gore, tik uz sam Dunav, naspram Novog Sada.
Trinaest porodičnih kuća, kružno raspoređenih, amfiteatar, sportski centar, upravna zgrada i kuća pansion, čine sela. Pun kapacitet je 156 dece (trenutno ih je 147) o kojima brine 67 zaposlenih.

Selo je tokom vremena bilo utočište za 774 mališana, koji su tu završili školu, potom se zaposlili ili se vratili svojim prirodnim roditeljima. Neki su u međuvremenu postali roditelji, ali nisu prekinuli „rođačke veze" sa ovim selom i ono sada, uz svoje stalne štićenike ima i brojne snahe, zetove, pa i dvadesetak unučadi.

Pitomci dvorske dame

Ima simbolike u tome što se Dečije selo nalazi u Sremskoj Kamenici, jer je u njoj oduvek vladao kult deteta, počevši od Zmaja, koji je ovde dugo živeo i koji je tako puno ostavio deci.
Ovde su živela i deca siročad iz Prvog svetskog rata, o kojima se brinula velika dobrotvorka i humanista Darinka Grujić, dvorska dama kraljice Marije Karađorđević, kao i Amerikanac Džon Frotingem koji su osnovali Dom srpsko-američkog prijateljstva.

Na šumovitim obroncima Fruške gore, u najlepšem delu parka koji se proteže pored Dunava, odabran je, početkom sedamdesetih godina, teren na kome je, po redu nastajanja, izgrađeno u svetu stoto, a kod nas prvo i do pre nekoliko meseci jedino SOS Dečije selo.
Selo je dobilo ime po dr Miloradu Pavloviću, lekaru i humanisti, jednom od najzaslužnijih za njegovo osnivanje.
Svaka kućica u selu ima 180 kvadrata, raspoređenih u tri nivoa: veliki dnevni boravak i kuhinja u prizemlju, kupatilo i dve trokrevetne sobe na prvom i tri na drugom spratu. U svakom domu živi po jedna „Snežana" i 10-12 „patuljaka", na kojima nema tragova uskraćene roditeljske nege i ljubavi.

Briga koja ne prestaje

Sve priče iz SOS Dečijeg sela su sa tragičnim početkom. Okolnosti u kojima mališani ovde stižu su dramatične, čak šokantne. Izvesno vreme u njemu je bilo najviše napuštene, vanbračne „dece ljubavi", sada su to deca sa najrazličitijim sudbinama iz poslednjeg rata.
Uglavnom stižu preko centara za socijalni rad, tu odrastaju, uče, zabavljaju se... i kada se iškoluju i osposobe za život, odlaze.
U Kamenici pohađaju osnovnu školu, srednju u Novom Sadu pohađaju po vlastitom opredeljenju, a u Dečijem selu im je omogućeno da se, pod stručnim nadzorom i organizovano, bave sportom, klasičnim baletom, ritmikom, glumom, učenjem stranih jezika...

- Pedagoška načela na kojima počiva rad u našem selu zasnivaju se na potrebi dece da odrastu u prirodnim uslovima - kaže Branislava Balaban direktor Dečijeg sela.

- U tom smislu činimo sve da žive, odrastaju, vaspitavaju se i školuju u što komfornijim uslovima, pod nadzorom osoblja koje im zamenjuje prirodne roditelje.
Naš koncept rada je takav da deca budu u selu sve dok ne završe školovanje i ne zaposle se, s tim što srednjoškolci i studenti borave u stanovima ili kući koju imamo u Novom Sadu - kako bi lakše funkcionisali, ali i
postepeno se osamostaljivali. Taj koncept rada smo nazvali „Kuća na pola puta".

Naime, zahvaljujući dobrim i humanim ljudima Dečije selo je do sada dobilo na poklon pet stanova i jednu kuću u Novom Sadu, tako da u njima živi i školuje se šesnaestoro dece. Mi im dajemo novac i pružamo nadzor, o ostalom (kupovina, spremanje hrane, spremanje...) staraju se sami kako bi po završetku školovanja i zaposlenja oslobodili prostor za drugu decu i nastavili samostalan život-objašnjava gospođa Balaban.

Ispit humanosti

No, ni tu nije kraj brige, jer postoji i program „Podrške pri izlasku" koji podrazumeva kako brigu o zaposlenju i osamostaljivanju za samostalan život van Dečijeg sela, tako i ostvarivanje dalje komunikacije i pomoći svakom štićeniku kojem u životu zatreba bila kakva pomoć.

- Eto, baš pre neki dan nam je jedan donator ponudio nameštaj za dve sobe, jer kupuje novi a „stari" je odličan i radije bi ga poklonili nego nekom prodali. I kakva slučajnost, dok smo razmišljali kako da ga donesemo i gde da ga smestimo, javila nam se jedna štićenica i pozvala na useljenje u novosagrađenu kuću.
Odmah smo odlučili da joj poklonimo nameštaj za jednu sobu. Čim nam neko javi da se oženio, udao, dobio dete... mi se odmah organizujemo, spremamo poklon i odlazimo u posetu - kaže Branislava Balaban.

Dečije selo pripada međunarodnoj organizacija SOS dečijih selo i od nje za svoj rad povremeno dobija pomoć. Sem te pomoći, ova organizacija svake godine obezbedi tronedeljno letovanje za četrdesetak dece u Kaldonacu, u Italiji.
Inače su u sistemu državne socijalne zaštite, i odgovarajuće ministarstvo im mesečno po detetu obezbeđuje 14.000 dinara.

No, kako nikom nije cilj da deca ovde životare, ljudi im pomažu i odećom i obućom, hranom i novcem. Zahvaljujući tome ovde se ni u čemu ne oskudeva.
Svoju humanost su pokazale mnoge supruge državnika, carice, kraljice, eksprinceze, važeće princeze i

mnogi drugi, počevši od Jovanke Broz (koja je 1975. otvorila Dečije selo), preko Sirimavo Bandaranaike, do Katarine i Jelisavete Karađorđević. Poslednja je bila Arijana Mihajlović, supruga fudbalera Siniše Mihajlović koja je, dolazeći u Sremske Karlovce na venčanje, iz Italije svoj deci donela dragocene i vredne poklone. Bezbroj je i onih, manje poznatih, humanih ljudi i radnih organizacija koje pomažu ovdašnjoj deci. Među njima je bračni par Voja i Mara Bošković koji su Dečijem selu poklonili kuću sa dva stana na placu od 900 kvm za, kako su rekli „radosno odrastanje dece", dvosoban stan je poklonio prof. dr Lazar Rakić, a četvorosobni Mladen Vučinić, nekadašnji fudbaler Vojvodine.

(izvor Magazin)