Profesor dr Mihailo Crnobranja o konkurentnosti / nekonkurentnosti srpske privrede

Prof. dr Mihailo Crnobrnja je na nedavno održanom okruglom stolu Srpske Asocijacije Menadžera i CIPE-a „KONKURENTNOST SRPSKE PRIVREDE - Izazovi i mogućnosti“ održao vrlo zanimljivo predavanje na tu temu, tako da ga uredništvo eKapije, u želji da stavove uvaženog profesora podeli sa Vama - prenosi u celosti.

Šta je o nama rekao Svetski ekonomski forum ?

„Na početku bih hteo da napomenem da je ono što ćete čuti kao moje viđenje dobrim delom oblikovano i grupnim, timskim radom i saznanjima na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju. FEFA se kao obrazovna i istraživačka institucija specijalizuje za oblast konkurentnosti kao jednu od, za nas, najznačajnijih tema.

Slučajno ili namerno mi se danas sastajemo nepune dve nedelje nakon objavljivanja najnovijeg Izveštaja o globalnoj konkurentnosti , koji svake godine u ovo vreme objavljuje Svetski ekonomski forum. Dobra vest u najnovijem izveštaju je da smo svoju globalnu konkurentsku poziciju popravili za šest mesta. Nismo više devedeset prvi, sad smo osamdesetpeti. Loša vest je da smo, i pored ovog uspona, još uvek daleko i od onog što želimo, a verovatno i možemo – a to je mesto među prvih pedeset zemalja sveta.

Zašto su Tunis, Kipar, Litvanija ili Jordan bolji od nas ?

Bez namere da budem nacionalno prepotentan, ipak moram da se upitam da li mi objektivno ne možemo da dostignemo pozicije koje imaju recimo Tunis, Kipar, Litvanija ili Jordan. Sve ove zemlje se nalaze među prvih pedeset. Ili je to pitanje subjektivnih manjkavosti čijim otklanjanjem bi se bitno poboljšala naša konkurentska pozicija. Za mene dileme nema: naša objektivna konkurentska pozicija, dakle pozicija koju određuju fundamentalni resursi i fundamentalne okolnosti, jeste među prvih pedeset. Otuda smatram da je naša loša pozicija odraz faktora koji se mogu promeniti.

A gde je tu Crna Gora ?

Da je moguće i radikalno i relativno brzo popraviti svoj konkurentski položaj najbolje pokazuje primer Crne Gore. Prošle godine Crna Gora je bila na osamdesetdrugom mestu, ove na šezdesetpetom. Skok za skoro dvadeset mesta. Dok je Srbija podigla svoju ocenu sa 3.78 na 3.90, dakle za 0.12 poena, Crna Gora je imala skoro duplo bolji učinak: svoju ocenu je podigla sa 3.91 na 4.11, odnosno za 0.2 poena. Nešto su definitivno radili bolje nego mi u Srbiji.

Dvanaest stubova konkurentnosti

Tih 12 stubova podeljeno je u tri grupe:

Osnovne potrebe, faktori uvećanja efikasnosti, inovativni i faktori sofisticiranosti.

Osnovne potrebe čine stubovi kao što su: institucije i infrastuktura (gde nam je rang još gori nego što je opšti rang konkurentnosti), makroekonomska stabilnost (gde nam je rang nešto bolji od opšteg, i stub osnovnog obrazovanja i zdravlja gde uživamo daleko najbolji rang od svih 12 stubova (31. u svetu).

Faktore uvećanja efikasnosti čine: visoko obrazovanje i obuka, tehnološka spremnost, veličina tržišta. U svim ovim stubovima smo bolje plasirani od proseka za zemlju. Tu su i sofisticiranost finansijskog tržišta, efikasnost tržišta radne snage i efikasnost tržišta roba. U ova poslednja tri smo lošije rangirani nego nacionalni prosek. Zapravo dve najniže ocene sa najnižim rangom su upravo ocene za tržište radne snage i tržište roba gde smo 111 odnosno 114 u svetu od 131 zemlje!! Da nema Etiopije, Zimbabvea, Kirgistana i nekoliko sličnih zemalja bili bi na samom dnu.

Treću i, dinamički posmatrano, najvažniju grupu čine samo dva stuba: Poslovna sofisticiranost, gde smo lošiji od opšteg ranga i zauzimamo 95. mesto na svetu, i kvalitet nacionalnog poslovnog okruženja gde je Srbija na 78. mestu.

Pored ove tri grupe stubova vezanih za merenje globalnog indeksa konkurentnosti, postoji još jedna mala grupa od dva indikatora koji se tiču indeksa poslovne konkurentnosti. To su: sofisticiranost funkcionisanja kompanija i njihove strategije, gde su srpske kompanije 102. na svetu, i kvalitet nacionalnog poslovnog okruženja, gde je Srbija na 90. mestu.

I na kraju da pomenem da globalni pregled konkurentnosti objavljuje i rezultate ankete koja se sprovodi svake godine među poslovnim ljudima. Od anketiranih se očekuje da ocene 14 faktora, a zatim se pravi lista najproblematičnijih faktora koji, po mišljenju poslovnih ljudi, negativno utiču na konkurentnost date zemlje. Kad je o Srbiji reč kao tri najproblematičnija faktora pominju se: neefikasna državna administracija, nestabilnost ekonomske politike i korupcija. Zanimljivo je da iz ugla privrednika, inflacija, nedovoljna ponuda kvalitetne infrastrukture, i restriktivni propisi radnog zakonodavstva predstavljaju daleko manji činilac (ne)konkurentnosti Srbije nego prethodna prva tri. Dok je prva tri faktora preko 10% anketiranih videlo kao problem, a neefikasnu državnu administraciju čak 14.5%, poslednja tri pomenuta faktora su kao negativan ocenila samo 3% anketiranih.

Ovim završavam metodološke napomene o tome šta će biti predmet daljeg izlaganja i naše diskusije. Ujedno, uz metodološke napomene, preneo sam vam i najrelevantnije podatke vezane za ocenu konkurentnosti Srbije u globalnim razmerama. I ovi detaljniji podaci potvrđuju ocenu iznetu sa samom početku ovog izlaganja: kad je reč o konkurentskoj poziciji Srbija ne stoji sjajno.

Šta se može, a šta se mora uraditi u Srbiji ?

A sad prelazim na onaj interesantniji deo: Šta se može, odnosno šta se mora uraditi da bi se konkurentnost Srbije kao zemlje, odnosno srpske privrede povećala. Pristupiću ovom pitanju iz tri ugla jer smatram da postoje tri tipa aktera koji se moraju snažnije mobilisati u koliko želimo da promenimo dosta ružnu sliku koje nam ogledalo momentalno pokazuje.

Prva grupa su privrednici. U razgovorima sa privrednicima često čujem primedbu da „nije problem kod njih nego u uslovima koje stvara država“. Nije baš tako. Odnosno nije samo tako. Mislim da su privrednici pozvaniji više nego bilo ko drugi da objasne elemente koji čine 11. stub a to je poslovna sofisticiranost. Evo nekoliko teških pitanja na koje ja nemam odgovor. Zašto smo u nekim važnim kategorijama koje isključivo ili najviše zavise od poslovodstava firmi pri samom dnu tabela. Na primer, zašto se po usvajanju savremene tehnologije u preduzećima Srbija nalazi tek na 126. mestu? Zašto je recimo jedna Namibija u ovom pogledu ispred nas. Zašto po mogućnostima da dođemo do najsavremenije tehonologije zauzimamo tek 120. mesto? Zašto je, recimo, jedan Vijetnam daleko ispred nas? Zašto se po sofisticiranosti procesa proizvodnje Srbija nalazi tek na 114. mestu? I opet, zašto su Jordan ili Sirija u ovom aspektu ispred nas?

Dalje, zašto se po prirodi komparativnih prednosti nalazimo na 110. mestu, po kvalitetu robe od domaćih dobavljača na 103. mestu, po odnosu plata i produktivnosti na 104. mestu, po kvalitetu odnosa i saradnje radnika i poslodavaca na 111 mestu. U svim ovik kategorijama, kao što vidite, pozicije su nam znatno lošije u odnosu na opšti rang konkurentnosti zemlje.

Tu su i podaci da smo po efikasnosti korporativnih upravnih odbora na 122. mestu a po zaštiti manjinskih akcionara čak na 128. mestu.

(Učesnici SAM / CIPE okruglog stola)

Koliko se Srbija oslanja na profesionalne menadžere ?

Mislim da srpsku asocijaciju menadžera posebno treba da zabrine podatak da se po indikatoru koji se zove „oslanjanje na profesionalne menadžere“ Srbija nalazi tek na 111. mestu.

Za sve gore pomenute manjkavosti sigurno postoje objašnjenja. Ali sumnjam da postoje i ozbiljna opravdanja. Osam godina nakon početka tranzicije, osam godina nakon što je sistem počeo da se menja i da se otvara upravo prema privrednim subjektima, da preduzeća i njihova rukovodstva stavlja u prvi plan, čini se da naši privredni subjekti još nisu shvatili da su oni, pre svega, nosioci igre koja se zove konkurentnost i da, zapravo, u toj igri oni najviše dobijaju.

Čast izuzecima od kojih je većina, verovatno prisutna u asocijaciji, ako već ne i danas u ovoj sali. Ali činjenice su neumoljive. Previše je onih koji pretežu u drugom pravcu i koji ne samo da poništavaju nego čak i ruže sliku izuzetaka.

Jako važno - produktivnost bitno određuje i stopu povraćaja na uložene investicije i opšti društveni ekonomski rast i razvoj

U metodološkom delu je rečeno da produktivnost bitno određuje i stopu povraćaja na uložene investicije i opšti društveni ekonomski rast i razvoj. Privrednici, po prirodi stvari bi trebalo da su vitalno zainteresovani za stopu povraćaja na investicije pošto je njihov lični profit direktno vezan za to. Kao ekonomista teško mogu da razumem da privrednik ne bude zainteresovan za profit. Mislim da takvih nema. Znači ako su zainteresovani za profit, zainteresovani su i za stopu povraćaja iz koje se profit namiruje. I tu, čini mi se, dolazi do ključne skretnice a to je: povraćaj na investicije tj. prihod, može se ostvariti, i često se u našim uslovima ostvaruje, nezavisno od produktivnosti. Namicanjem cena, netržišnim pozicioniranjem, rečju izbegavanjem tržišta kad god i gde god je to moguće a ne osloncem na tržište da se do maksimuma iskoriste sopstvene ekonomske komparativne prednosti. Takvo ponašanje na kratak rok bez sumnje donosi koristi preduzećima koja se tako ponašaju ali je tu u suštini samo preraspodela već stvorenog kolača od manje spretnijih ka spretnijima. Na srednji i duži rok i društvo i privreda, pa čak i takvi privrednici gube.

Reziduali samoupravljanja

Drugo moguće objašnjenje za ovako loše rezultate u segmentu koji isključivo zavisi od privrednih subjetaka vidim u rezidualima samoupravljanja. Naravno, to je bio naš jedinstven sistem i jedino mi možemo da opravdamo neefikasnost i neproduktivnost ostacima samoupravljanja. Mislim da je to sporo prevazilaženje samoupravljanja najviše odgovorno za izrazito lošu ocenu koju Srbija nosi u parametru: odnosi radnika i poslodavaca.

Monopoli, velika muka Srbije

Treće moguće objašnjenje vidim u visokom stepenu dominacije, pa čak i monopola, koje postoji na tržištu Srbije. Jednostavno pitanje: kako se objašnjava činjenica da su neki domaći proizvodi skuplji u Srbiji nego u prodavnicama u susednim zemljama. Opet, pozivajući se na moje ekonomsko znanje ja to ne mogu drugačije da objasnim osim nedovoljnom konkurencijom na domaćem tržištu koja bi, da postoji, obarala cene.

Ja sam ovde izneo samo neka moguća objašnjenja za ponašanje koje rezultira niskim pozicijama na listama konkurentnosti. Bilo bi vrlo korisno čuti i privrednike da daju odgovore na to zašto se ne koristi najsavremenija tehnologija, zašto se ne zapošljavaju kadrovi koji završe naše fakultet, zašto smo po obuci uz rad na 121. mestu u svetu, itd. Još bi bolje bilo čuti konkretne predloge kako te razloge prevazići, otkloniti i uvesti tj sprovesti daleko konkurentnije uslove. Ponavljam, niko ali niko u društvu nema niti veće niti tako direktne koristi od povećavanja srpske konkuretnosti kao privreda i privredni subjekti. Svi mi ostali samo na indirektan način uživamo plodove povećanja konkurentnosti.

Ako na indirektan način uživamo plodove konkurentnosti, ipak na direktan način doprinosimo stvaranju uslova u kojima se bitka za konkuretnost vodi.

Država, krivac ili podrška ?

Druga grupu aktera i faktora koji utiču na konkurentnost nacionalne privrede čini država sa svim svojim institucijama. Država je ta koja, pre svega svojim zakonima, definiše pravila igre za utakmicu koja se zove konkurencija. Država i njene institucije utiču direktno da definisanje svojinskih prava, gde smo tek 114. u svetu, na zaštitu intelektualnih prava, gde smo samo za jedno mesto bolji, na nezavisnost sudstva, gde smo 101, na opterećenje državnom regulativom, gde smo u poslednjih godinu dana, umesto da se popravimo, skliznuli sa 129. na 132. mesto! Na državi je da nešto promeni da bi se indikator „favoritizam u odlukama državnih službenika“ poboljšao sa 104. mesta.

Država je ta koja je odgovorna da podstiče lokalnu konkurenciju, gde smo na 128 mestu (opet pad u odnosu na prošlu godinu), odnosno da suzbija tržišnu dominaciju i monopole, gde smo na 131. mestu. I ovde je zabeležen pad za nekoliko pozicija. Rezultat: po efikasnosti suzbijanja monopola nalazimo se tek na 129 mestu. Prosto je teško razumeti da je u ovom domenu ispred nas naravno cela Evropa i cela Amerika (uključiv i Latinsku), cela Azija osim jedne zemlje, i cela Afrika sa izuzetkom 4 zemlje!

Ima naravno i institucionalnih kriterija za koje odgovara država koji su u ovih osam godina srpske tranzicije bitno popravljeni. Smanjeno je rasipništvo državnog aparata, tu smo 71, transparentnost državnog zakonodavstva gde smo 73, poslovni trošak terorizma, gde smo 52, poslovni trošak kriminala i nasilja, gde smo 63. Pa i po pitanju državnog duga sa 70-tim mestom smo znatno ispod opšteg indeksa konkurentnosti. Dalje, vrlo su dobri indikatori vezani za zdravlje i osnovno obrazovanje. U ovoj kategoriji su i dva kriterijuma po kojima smo čak prvi na svetu: prisutnost odnosno odsutnost HIV virusa i malarije. Mada takvi rezultati raduju, ipak mislim da u našem razmatranju danas, a i u okviru celog projekta, težište mora biti na onim očiglednim manjkavostima koje nas svrstavaju na dno lista a koje je, bar se tako čini, lako otkloniti.

Za osam godina, koliko pratim rad 5 dosadašnjih vlada, uočio sam jednu pravilnost za koju mislim da bar delom objašnjava relativnu neefikasnost u menjanju onih karakteristika i parametara koje se prate na listama konkurentnosti a za koje je nadležna Vlada, odnosno država. Ta pravilnost je da se previše pažnje poklanja donošenju zakona a nedovoljno njihovoj primeni. Jasno je da, kad se radikalno menja institucionalni okvir, kao što je bio slučaj sa svim zemljama u tranziciji, pa i našoj, prvo treba doneti nove sistemske okvire, dakle nove zakone. To nije sporno. Ali veliki broj tih zakona je donet još za vreme prve Vlade pokojnog premijera Đinđića. I umesto da se energija države ravnomerno rasporedi na nastavak zakonodavne aktivnosti, s jedne strane, i na praćenje njihove primene, s druge, težište je i dalje na popravljanju situacije menjanjem već postojećeg zakona. Situaciju, realnost na terenu, ne menja zakon već njegova primena. Tek kad slovo zakona kroči iz skupštine i Službenog lista u fabriku, prodavnicu, kancelariju ili na ulicu, tek tada se može reći da zakon deluje, da menja ono što je bila namera da se promeni.

Vrlo sam skeptičan kad čujem da je taj i taj saziv skupštine doneo sijaset zakona. Dobro. A koliko su ti zakoni zaista promenili stanje. Očigledno nisu, jer da jesu, ne bi danas pričali o lošoj konkurentskoj poziciji Srbije i o 129. mestu po opterećenju državnom regulativom. Pošto se slična pojava manifestuje i u drugim zemljama u tranziciji, mada manje drastično, mislim da bi objašnjenje moglo biti u tome da se radi o ostacima onog starog socijalističkog shvatanja po kojem je dozvoljeno samo ono što je propisano, i otuda puno propisa, umesto da se pređe na shvatanje da je dozvoljeno sve što nije zabranjeno.

Veoma ohrabruju neke najave sadašnje Vlade. I ne samo najave nego i neki konkretni potezi. Raduje pomisao da će „SRP“ ili „Giljotina“ odstraniti obilje nepotrebnih i međusobno suprotstavljenih propisa. To će svim privrednim subjektima bitno olakšati razumevanje konkurentskog prostora u kojem se kreću i pravila koja se primenjuju. Raduje i najava Vlade da dramatično smanji period čekanja na dozvole za izgradnju. Ovim neće biti obuhvaćeni svi privrednici ali hoće investitiori. U toj grupi značajan segment čine strani investitiori što će opet, na indirektan način, povećati konkurentnost srpske privrede. I opet, nadam se da će se u ovim dobrim namerama istrajati i da ćemo u ovo vreme iduće godine videti jednu sasvim drugačiju, daleko bolju situaciju u ovom segmentu. Raduje i sve odlučnije angažovanje vlasti na suzbijanju organizovanog kriminala, kriminala u privredi i korupcije. Nema sumnje da će nastavak i intenziviranje borbe protiv ovih oblika krađe i nelegalne preraspodele društvenog dohotka Srbiju voditi u pravom pravcu na globalnoj listi konkurentnosti.

Treću grupu činilaca koji mogu, rekao bih i moraju, da bitno doprinesu povećanju konkuretnosti čine svekolike obrazovne institucije, a pre svega visoko obrazovanje. Da podsetim, po osnovnom obrazovanju nalazimo se na vrlo solidnom 44. mestu, po srednjem obrazovanju nalazimo se na 85. mestu, dakle gde je i sintetski pokazatelj konkurentnosti, ali se po visokom obrazovanju nalazimo tek na 101. mestu.

Uloga školstva

Situacija u našem visokom obrazovanju nije dobra. Puno toga treba menjati da bi smo došli do obrazovanja koje će biti savremeno, korisno i pojedincu i privredi i društvu. Mi smo započeli Bolonjski proces promena ali vrlo sporo. Nije sasvim jasno da li je ta sporost rezultat neodlučnosti u sprovođenju ili velikih otpora na koje promene nailaze. Verovatno i jednog i drugog.

Jedan moj kolega sa FEFA, inače eminentni stručnjak za proces obrazovanja, nedavno je naveo rektore i dekane kao glavne krivce za sporost, pa čak i direktno kočenje promena. Sklon sam da se složim sa njim. Ako radi ničeg drugog ono radi činjenice da su oni institucionalno u poziciji da više nego bilo ko drugi promene ubrzaju ili uspore. Pri tome ne govorim o dekanima i rektorima kao ljudima od struke. Govorim o njima kao o menadžerima promena. Vrhunski kvalitet u struci sam po sebi ne donosi kvalitet u menedžmentu promena. I tu škripi.

Velik je broj nastavnika koji nisu spremni da osavremene svoje gradivo, da udahnu život u svoja učila, da mlade ljude osposobe ne za čitanje knjiga i pamćenje sadržaja već za razumevanje stvarnosti u kojoj će se naći. Praksa na studijama je još uvek izuzetak a ne pravilo. Doduše za širu primenu prakse, pored ponude fakulteta, mora da postoji i tražnja privrede što često nije slučaj.

Tek su u povoju obrazovni programi koji su usmereni direktno menadžerima. Retki su fakluteti koji pored znanja nude studentima i menadžerske veštine. Sve je više institucija koje nude kratkoročne kurseve menadžerskih znanja i veština. U to se uključila i FEFA jer vidimo veliku potrebu i praktično neograničen prostor za ekspanziju, upravo zato što se kao zemlja nalazimo na 122. mestu po obuci kadrova na radnom mestu a verujemo da će kad-tad i ta priča morati ozbiljnije da krene.

Vreme studiranja - van svake normalne granice

Vreme studiranja je van svake normalne granice. Studira se u proseku preko 7 godina! Prema nedavnoj anketi u roku je studije ekonomije završilo 125 od 811 studenata, prava samo 30 od 832 studenta. Slična je situacija i na ostalim fakultetima. Pored preopterećenih i staromodnih programa studente demotiviše i činjenica da teško dolaze do zaposlenja kad završe posao. U osetljivoj smo fazi tranzicije kada je još uvek maltene mrtva trka između gašenja i otvaranja novih radnih mesta. Tužna, vrlo tužna činjenica je da studenti i danas rado ponavljaju parolu iz devedestetih: „samo da diplomiram pa ću da emigriram“. Nije onda čudno što se po odlivu mozgova nalazimo na 131. mestu od 135 zemalja. Za mene je to šokantan podatak, pogotovo što dolazi osam godina nakon što je mladima obećano da će im se ovde otvarati perspektiva.

Izazovi za diskusiju

Govorio sam otvoreno i kritički zato da bih podstakao diskusiju, podstakao razmišljanje i što je najvažnije podstakao akciju, kolektivnu i individualnu, da se ova ružna slika što pre promeniti.“ – završio je svoje predavanje profesor Mihailo Crnobrnja.