Naučnici koji su se vratili u Srbiju

Na­ši mla­di na­uč­ni­ci od­la­ze u svet, ali ne­ki su se i vratili. Ta­kvih ni­je ma­lo u ze­mun­skom In­sti­tu­tu za fi­zi­ku. Alek­sa­dra Alo­rić je bi­la če­ti­ri go­di­ne u Lon­do­nu, dok­to­ri­ra­la i vra­ti­la se 2016, a Jak­ša Vu­či­če­vić do­šao je pre dva me­se­ca, po­sle dvo­go­di­šnjeg bo­rav­ka u Pa­ri­zu.

Jak­ša je dok­to­ri­rao 2015. na Fi­zič­kom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Za­tim se pri­ja­vio na oglas u Fran­cu­skoj, oda­kle su ga po­zva­li na raz­go­vor, ko­jem je, ka­že, pri­su­stvo­va­lo ne­ko­li­ko še­fo­va iz raz­li­či­tih in­sti­tu­ci­ja i je­dan od njih mu je ponudio po­sao. Ta­ko je Jak­ša Vu­či­če­vić od ok­to­bra 2015. do ok­to­bra 2017. ra­dio u in­sti­tu­tu CEA sa­kle, naj­ve­ćoj naučnoj in­sti­tu­ci­ji u Fran­cu­skoj za atom­sku ener­gi­ju i al­ter­na­tiv­ne iz­vo­re ener­gi­je. CEA sa­kle ima svo­je de­part­ma­ne u nekoliko gra­do­va u Fran­cu­skoj, a Jak­ša je bio u cen­tru uda­lje­nom tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Pa­ri­za. Ka­kav je to naučni cen­tar go­vo­ri po­da­tak da u nje­go­vih 400 zgra­da ra­di 6.000 is­tra­ži­va­ča, na po­vr­ši­ni "ko­ja se pe­ši­ce ne mo­že pre­ći".

Za­što se dr Jak­ša Vu­či­če­vić već po­sle dve go­di­ne vra­tio iz Pa­ri­za u Be­o­grad? Naj­vi­še za­to što su se mla­dom na­uč­ni­ku i nje­go­voj su­pru­zi u Fran­cu­skoj ro­di­li bli­zan­ci.

- Pro­ce­ni­li smo da nas dvo­je sa dvo­je de­ce ta­mo te­ško mo­že­mo da funk­ci­o­ni­še­mo. Za­to će­mo bi­ti ov­de bar dok de­ca ne od­ra­stu i ne na­u­če je­zik, a i da ih ču­va­ju ba­be i de­de. Mo­gao sam ili da tra­žim da ra­dim u ne­koj dru­goj gru­pi u Pa­ri­zu, da idem u Nju­jork, ili mo­žda u Beč, gde u jed­nom in­sti­tu­tu ra­de slič­ne stva­ri - is­ti­če Jak­ša.

Vu­či­če­vić je dok­to­ri­rao na te­mi u ve­zi sa "ja­ko ko­re­li­sa­nim elek­tro­ni­ma", a i u Fran­cu­skoj i ov­de u Sr­bi­ji ba­vi se superprovodnicima. Ka­že da je kraj­nji cilj nje­go­vih is­tra­ži­va­nja ot­kri­će ma­te­ri­ja­la ko­ji je su­per­pro­vo­dan na sob­noj tem­pe­ra­tu­ri. Su­per­pro­vod­ni ma­te­ri­ja­li zasa­da po­sto­je na tem­pe­ra­tu­ra­ma od mi­nus 130–140 ste­pe­ni Cel­zi­ju­so­vih, a on i još ne­ko­li­ko is­tra­ži­va­ča u Sr­bi­ji, i ko zna ko­li­ko njih u sve­tu, ra­de na to­me da to bu­de sob­na tem­pe­ra­tu­ra. Otkriće su­per­pro­vod­ni­ka na sob­noj tem­pe­ra­tu­ri do­ne­lo bi re­vo­lu­ci­ju u ener­ge­ti­ci, jer npr. da­le­ko­vo­di ne bi ima­li gu­bit­ke u ener­gi­ji, a na­pra­vi­li bi ve­ro­vat­no i ne­vi­đe­ne pro­me­ne u pro­iz­vod­nji ra­ču­nar­skih kom­po­nen­ti, mo­bil­nih telefona itd. To bi ima­lo i ne­ve­ro­vat­nu pri­me­nu u sa­o­bra­ća­ju, s ra­zno­ra­znim "le­te­ćim vo­zo­vi­ma".

Jakši nije žao što je napustio Pariz i vratio se u Beograd, jer, kako objašnjava, i ovde za njegov rad postoje uslovi.

- Ima­mo neo­p­hod­ne ra­ču­nar­ske re­sur­se i to je za nas naj­bit­ni­je. Dok sam bio ov­de na dok­tor­skim stu­di­ja­ma do­sta smo ra­di­li s Vla­di­mi­rom Do­bro­sa­vlje­vi­ćem, na­šim struč­nja­kom, re­dov­nim pro­fe­so­rom na Flo­ri­di, do­bit­ni­kom go­di­šnje na­gra­de na fi­zi­ku Mar­ko Ja­rić. S njim smo raz­me­nji­va­li po­ru­ke, or­ga­ni­zo­va­li skajp mi­tin­ge, a on je i do­la­zio povremeno ov­de. Ni­smo, da­kle, ogra­ni­če­ni ni na ko­ji na­čin, ma­da kod nas sve to ide ma­lo spo­ri­je ne­go u ve­li­kim cen­tri­ma - ob­ja­šnja­va Jak­ša Vu­či­če­vić.

Ovaj mla­di na­uč­nik pri­me­ću­je i da u ze­mun­ski in­sti­tut do­la­ze mno­gi struč­nja­ci vi­so­kih pro­fi­la iz sve­ta, sa­ra­đu­ju s našim is­tra­ži­va­či­ma. I pro­seč­na na­uč­nič­ka pla­ta u ze­mun­skom in­sti­tu­tu u od­no­su na pro­seč­nu pla­tu u Sr­bi­ji je, ka­že, ve­ća, a u Pa­ri­zu je pla­ta post­dok is­tra­ži­va­ča ma­nja ne­go pro­seč­na pla­ta u tom gra­du!

- Ja sam sa su­pru­gom zbog to­ga čak pri­mao so­ci­jal­nu po­moć. Ali, i ta mo­ja pla­ta je bi­la to­li­ko ve­ća od ove ov­de da smo fi­nan­sij­ski bo­lje pro­la­zi­li - kaže sagovornik Politike.

Ot­kud to da su na­uč­ni­ci u Fran­cu­skoj sla­bo pla­će­ni? Ve­ro­vat­no za­to što ih je mno­go. Ali dr­ža­va on­da nji­ma osta­vlja pro­stor da se sa­mi iz­bo­re za do­dat­no fi­nan­si­ra­nje.

I Alek­san­dru Alo­rić ob­ja­šnja­va da, za raz­li­ku od ko­le­ga ko­ji­ma je za po­sao po­treb­na sku­pa opre­ma njoj, ko­ja se ba­vi te­o­rij­skim mo­de­li­ma, "tre­ba sa­mo pa­pir, olov­ka i kom­pju­ter, što ima i u Sr­bi­ji".

Ona ka­že da se u na­šoj jav­no­sti obič­no po­mi­nju ne­ki so­ci­jal­ni aspek­ti kao raz­lo­zi za­što na­ši na­uč­ni­ci od­la­ze u razvijene ze­mlje, ali ona sma­tra da je za na­u­ku va­žna mo­bil­nost, što ne­ma ve­ze s tim da li je ne­ko iz Sr­bi­je ili SAD. Na­uč­ni­ci iz raz­vi­je­nih ze­ma­lja od­la­ze u dru­ge ze­mlje da bi vi­de­li ka­ko nji­ho­ve ko­le­ge ra­de.

- Na Kings ko­le­džu sam bi­la stu­dent dok­tor­skih stu­di­ja, sa­rad­nik u na­sta­vi i is­tra­ži­vač. Ta­mo sam na jed­nom me­stu, a to je ka­rak­te­ri­stič­no za gra­do­ve po­put Pa­ri­za i Lon­do­na, bi­la bli­zu hi­lja­de na­uč­ni­ka, od ko­jih su mno­gi struč­ni za oblast ko­jom se i ja ba­vim i s ko­ji­ma mo­gu lak­še da se kon­sul­tu­jem ne­go kad sam u Be­o­gra­du - ka­že Alek­san­dra, ali i ob­ja­šnja­va da ni­ko­me ni­je po­treb­no da bu­de u stal­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji.