Od tradicionalnog mađarskog truba kolača napravili biznis - Poslastica iz Srbobrana osvojila Vojvođane

Porodica Zoki iz Srbobrana kao da je poslušala poruku francuske kraljice Marije Antoanete - Ako nemate hleba, jedite kolače. Pre osam godina, kada je glava porodice Zoltan Zoki ostao bez posla, on i supruga odlučili su da započnu biznis sa tradicionalnim mađarskim truba kolačem. Mušterije su ispočetka bile nepoverljive i pitale šta je to, a sad hrle na njihov štand gde god se pojave.

- Suprug je radio kao domar i majstor u sportskoj hali, gde je dobio otkaz, a usput i kod čoveka koji je pokrenuo, ali brzo i zatvorio proizvodnju truba kolača. Odlučili smo da to nastavimo - priča Emilija Zoki, po kojoj je porodična zanatska radnja nazvana Emili.

Emilija navodi da joj se truba kolač, kad ga je prvi put probala, nije dopao, jer je bio tvrd, ali su joj se svideli ukus i ideja da od toga naprave posao.

- Menjala sam tradicionalni recept sve dok nisam postigla da kolač bude mek i da se topi u ustima. Tada smo počeli da ga plasiramo kao - srbobranski truba kolač. Prvi put je ponuđen gostima na Velikogospojinskim danima u Novom Bečeju, gde su nas zapazili Beograđani i pozvali da dođemo u glavni grad - opisuje Emilija.

U Beogradu, gde su iznajmljivali stan, prodavali su svoj kolač u Gospodskoj ulici u Zemunu, na Ušću i na Trgu republike. Sad su više koncentrisani na gradove u Vojvodini - Bečej, Novi Bečej, Sombor, Sremske Karlovce, Zrenjanin, Vršac...

- Prisutni smo na svim velikim manifestacijama, a sezona traje od marta do oktobra. Odlazimo i na zimske vašare, ali samo ako je živa barem na osam ili devet celzijusa, jer na nižim temperaturama testo za kolač, koje je sa kvascem, ne može da naraste. Kolač mesimo i na plamenu ga pečemo, pred mušterijama - napominje Emilija.

Truba kolač porodice Zoki težak je oko 200 grama, ne sadrži mleko, ni jaja, a pravi se u nekoliko ukusa - sa cimetom, vanilom, kakaom, kokosom, orasima, lešnicima i keksom.

- Najtraženiji je kolač uvaljan u cimet, valjda zato što je najaromatičniji, pa nadaleko miriše. Prema želji, kolač bilo kog ukusa iznutra mažemo eurokremom - predočava Emilija.

Ona ističe da su bile potrebne dve-tri godine da se posao uhoda i kolač bude prihvaćen.

- Organizatori manifestacija ispočetka su nas gurali po ćoškovima, a kako smo postajali atrakcija, sve više smo se približavali centralnim tezgama, gde smo se i zadržali - zadovoljna je Emilija.

U posao su uključena i deca bračnog para Zoki - ćerka, studentkinja Visoke škole za vaspitače, i sin, koji je završio srednju tehničku školu.

- Zarađujemo za skroman život, ali je najvažnije da je kolač obezbedio sigurnost našoj porodici - naglašava Emilija.