"Čardak ni na nebu ni na zemlji"

Dragan Petrović i Milan Vuković su već dugo prijatelji i poslovni partneri, a odnedavno i ugostitelji. U Majuru, kraj Šapca, podigli su restoran koji nikog ne ostavlja ravnodušnim.





Ravno dve godine žitelji šabačkog Majura bili su ubeđeni da će „čardak ni na nebu, ni na zemlji" nići baš u njihovom mestu.

Na plodnoj njivi, gde se do juče zeleneo kukuruz, iz dana u dan rasla je gomila čudnih stvari, uglavnom starudije - grede, crep, vrata, prozori, daske za tarabu, čak i cela stara vodenica. A onda su se jednog dana pojavili majstori i od te hrpe, pitaj boga čega, počeli nešto da sastavljaju, prave... Gledali začuđeni ljudi, u prolazu, ispod oka, ili krišom preko tarabe, čudili se, krstili i levom i desnom rukom i naglas pitali:

- Ko su, bre, ovi ludaci što skupljaju otpad pa danju grade, a noću ruše?

Nit su znali, niti su mogli da naslute šta se dešava, jer ko je još pravio krive temelje i prvo postavljao vrata, pa onda brzo oko njih zidao, ostavljao sve napola i prelazio na nešto drugo?

Nekad oficir, sad ugostitelj


Dragan Petrović i Milan Vuković

Od pre mesec dana za stanovnike Majura, prolaznike i sve one koji cene dobar restoran misterije nema. Onaj „čardak ni na nebu ni zemlji" postao je, jednostavno - etnorestoran „Čardak". Njegovi vlasnici Dragan Petrović - Čadža i Milan Vuković kažu da oko imena dileme nisu imali, kumovali su do juče zbunjeni meštani, mogli su da ga nazovu kako hoće, za Majurce bi uvek ostao čardak.

Kako ste već naslutili, ne radi se ovde o običnom restoranu, ne samo zbog njegovog neobičnog izgleda već i cele priče koja ga prati. A ona, otprilike, glasi...

Pre dvanaest godina sudbina je htela da se sretnu dva mlada čoveka. Obojica krenuli sa sela, bez igde ičega, u životu sve stvorili svojim rukama, pa onda rešili da zajedničkim snagama i sredstvima stvore novu, zdravu priču u kojoj će uživati oni, ali i svi oni koji slično misle.

To što je od rodnih Galovića do škole išao 14 kilometara peške, nije Draganu smetalo da bude odličan đak. Uspešno je završio i srednju školu, a onda u Novom Sadu upisao tehnologiju. Međutim, nije bilo para, pa se premestio na Vojnu akademiju, završio je, oženio se i otišao na službovanje u Celje, Čačak, Tuzlu, Novi Pazar... a 1992. rešio da okrene list. Batalio vojsku i sa porodicom došao u Šabac. Radio je kao noćni čuvar, potrčko, vozač, na obezbeđenju i održavanju objekata, a kada je sreo Milana, koji se upravo vratio iz Nemačke, rešili su da ortački otvore firmu za međunarodni saobraćaj. Mnogo su radili, pa i zaradili, a usput, šta ćeš lepše, postali i dobri prijatelji.

- Potičem iz siromašne porodice, imali smo jednu kravu i dve ovce, ali je u kući uvek bilo mnogo ljubavi. Zato mi je sve to i ostalo duboko u srcu. Nikada se nisam postideo svog porekla, priča Čadža i objašnjava da su mu se još tada po glavi vrzmale razne ideje.

Pred očima mu je sinulo pre nekoliko godina - biće to nov restoran, napravljen od starog materijala i uklopljen u autentični ambijent seoskog domaćinstva. Kupio je zemlju, izradu projekta poverio prijatelju, arhitekti Draganu Maletiću, a on se bacio na nalaženje materijala.

- Prvo sam kupio jednu staru kutu u Tabanoviću. Mislio sam da je to dosta, ali se ispostavilo da treba još šest kuća i ko zna koliko ambara. Putovao sam, sakupljao i otkupljivao staru građu, gledali me ljudi ko budalu, ali se nisam sekirao, znao sam da arhitekta razume šta hoću i da u Milana kao ortaka mogu da se pouzdam.

Priča nije gotova.

Sećajući se kroz šta su sve prošli, slatko se smeju, a Milan priznaje da je bilo dana kada ni on nije razumeo šta se dešava:

- Dođem i gledam kako arhitekta bira najkrivlje i najstarije grede, rastu u visinu duvari, i to krivi, uhvati me panika pa u poverenju kažem Čadži: „Ma nema veze, ako ne bude dobro, prelepićemo preko ove krive starudije karton."

Naravno, to nije bilo potrebno, jer pre mesec dana, kada je restoran zvanično otvoren, ostavio je bez daha svakog ko ga je posetio.

Ambijentom u kome je sve do najsitnijeg detalja brižljivo birano i još brižljivije ukomponovano sa

modernim elementima, prelepo dvorište, profesionalna usluga I hrana za koju je zadužen, ništa manje, nego doskoro prestolonaslednikov kuvar Vladimir. Nemali posao Dragan i Milan su ravnopravno podelili, a uključene su i njihove supruge istog imena - Biljana.

- Cilj nam je da se ovde ljudi okupljaju porodično, bolje da cveće gaze deca nego pijanci, dolazi i mnogo mladog sveta i poslovnih ljudi. Rekao sam, pravili smo mesto po našoj meri, pa nije čudno što se normalni, radni i zadovoljni svet željan druženja ovde oseća dobro, završava Dragan.

Ali i ne pomišljajte da je to kraj ove priče. Momci se ne zaustavljaju. Čim se finansijski oporave, radovi se nastavljaju. Arhitekta Maletić nam otkriva da se iza restorana, u nastavku imanja, planira izgradnja vajata za prenoćište sa drvenim krevetima i slamaricama, bašta sa povrćem i mali zoovrt. Pa ko voli da ga umesto gradske buke budi kukurikanje petlova i miris domaće pogače, nek izvoli.