Doktor Vladimir Ćuk - hirurg na odbojkaškom terenu

OPERIŠE I SUDI


Doktor Vladimir Ćuk uspeo je da usaglasi medicinu i sport. Ma koliko to bilo naporno, on im se potpuno posvetio i ne želi da ih se odrekne


Odbojka i hirurgija su dve velike ljubavi u životu doktora Vladimira Ćuka, jednog od vodećih stručnjaka abdominalne hirurgije na VMA u Beogradu. Privileguju da zadrži obe, stekao je time što se i jednoj i drugoj potpuno posvetio. I postupio je ispravno. Jer, kad se posle toliko godina osvrne za sobom, može samo da konstatuje da se trud i te kako isplatio. Zato je i razumljivo zašto su one njegove omiljene teme u razgovoru.




Od igrača do sudije

– Odbojku sam zavoleo kao dečak. Sve do gimnazije igrao sam u jednom klubu u Osijeku i možda bih i nastavio da treniram da mi nije manjkalo vremena kada sam došao na studije u Beograd. Ipak, nisam mogao sasvim da se odreknem sporta, pa sam počeo da sudim. Malo po malo, 1987. godine „dogurao” sam do međunarodnog sudije i od tada sam stalno prisutan na svim velikim takmičenjima. Bio sam na svim kontinentima, sem u Australiji. Čak i kada smo tokom sankcija bili u izolaciji i nisu nam dozvoljavali da sudimo, ja sam održavao taj kontinuitet kao predsednik naše Sudijske odbojkaške organizacije. Zbog čestih putovanja, trpela je jedino moja porodica. Po strogo određenim pravilima, nisam smeo nikoga sa sobom da vodim u inostranstvo. Ali, kada sam na domaćem terenu, sin Vladimir i ćerka Jelena su uglavnom u dvorani. Ne dolaze, naravno, mene da gledaju. Odbojka je lep sport i ne propuštaju skoro nijednu zanimljivu utakmicu. Moj sin je prohodao na terenu i takođe se bavio ovim sportom. Bio je talentovaniji od mene, međutim kada je upisao Akademiju filmskih umetnosti i počeo s večernjim svirkama tada je i završio s odbojkom. Ćerka, po prirodi, nije sportista, ali je, pošto je „jezičara” (govori nekoliko jezika), često angažovana kao prevodilac kad se takmiče neke strane ekipe – kaže sa zadovoljnim smeškom naš sagovornik.




Sa terena u salu

Svojevremeno, doktor Ćuk je briljirao i kao matematičar. Išao je na takmičenja, osvajao nagrade... Ipak, kada je trebalo da odluči koji će fakultet da upiše, priklonio se medicini, diplomirao i potom specijalizirao opštu hirurgiju. Mada naizgled matematika, hirurgija i odbojka nemaju mnogo dodirnih tačaka, naš sagovornik ih nalazi.

– Sve tri oblasti se veoma prepliću. Hirurgija je vrlo egzaktna nauka. Rezultati rada vide se u kratkom roku. Pri tom, morate biti matematički logični i tačni, jer neko uvek zavisi od vas. A tako je i u odbojci. Odluke se donose u deliću sekunde pred deset-petnaest hiljada gledalaca i ako sudija pogreši to svi vide, a može da nanese veliku štetu klubu. Kada radite sa ljudima to je ogromna odgovornost. I za jedno i za drugo treba mnogo pripreme, znanja i iskustva. I jedno i drugo je fizički naporno, stresno i iscrpljujuće. Dešavalo se da pravo s puta ulazim u operacionu salu. Ali, ja to lako podnosim. Meni odgovara brza promena iz jedne situacije u drugu.




Odluke bez oklevanja

Da bi uspešno „vodio igru” i u sportu i u hirurgiji, presudna je koncentracija.

– I za vreme utakmice i dok operišete, morate biti veoma pribrani od početka do kraja. Međutim, događa se da u nekom momentu koncentracija popusti, ali mi to znamo i imamo razne psihološke pripreme i male tajne kako bismo održali pažnju. Tada je odlučnost veoma važna. Ako bih oklevao, u oba slučaja uneo bih sumnju. Ima onih koji se izgube u tim kritičnim situacijama. Ja sam, srećom, imao dobre učitelje. U odbojci sam znanje skupljao i kod nas i u inostranstvu, a najjači utisak na mene je ostavio bivši međunarodni sudija Franjo Vidaković iz Osijeka. U hirurgiji sam izuzetno dobre temelje postavio zahvaljujući profesorima Isidoru Papi i Marjanu Bervaru. Oni su mi ukazali da je najvažnije ići direktno ka cilju, a onda rešavati one manje bitne stvari – tada uspeh ne može da izostane. Tu taktiku primenjujem uvek. Kad god sam kasnije bio u prilici da posmatram kako operišu vrhunski hirurzi u Americi, Engleskoj ili Japanu, nikad me nije bilo sramota. Shvatio sam da smo mi blizu toga, samo nam nedostaje tehnologija i dobra organizacija.

Činjenica je da je doktor Ćuk dostigao sam vrh i kao hirurg i kao sudija. Ipak, ne prestaje da se stručno usavršava. Stalno sebe proverava i testira. Ne namerava da se odrekne ni sporta, ni hirurgije. Još tri godine ima pravo da sudi, ali ne misli da se povuče iz odbojke, niti da prestane da operiše. Kad je na Zapadu, svi se čude što kao hirurg gubi vreme i sudi. Oni ne znaju da ovde nema mnogo para ni u jednom ni u drugom poslu. Uostalom, zaljubljenicima u svoj posao, kao što je slučaj sa našim sagovornikom, novac nije jedina motivacija. Nekad putovanja i druženja mnogo više vrede.