Ostati mlad - ideal ili realnost

Životni vek ljudi se produžava i to nas sve raduje. Svi bismo želeli da budemo dugovečni, a da uvek budemo u dobroj fizičkoj i mentalnoj kondiciji, zdravi i da lepo izgledamo. Da li je to moguće i zašto u stvari starimo?

DNK program. Za starenje je dugo važila definicija da je skup fizioloških procesa koji postepeno dovodi do odumiranja svih funkcija organizma. U pitanju je prirodan i neminovan proces. Često ga vezujemo za smanjenje ili gubitak različitih fizičkih i mentalnih funkcija, ali i za pojavu bolesti. Prema drugim shvatanjima, starenje nije prirodan proces, već proces biološki nametnut preko DNK programa u cilju brze reprodukcije i brze razmene naslednog materijala.

Smatra se da su svi organi i funkcionalni sistemi jednog organizma u međusobnoj koordinaciji i pod zajedničkom i/ili jedinstvenom kontrolom. Organizam funkcioniše kao celina i svaki poremećaj može da izazove propadanje delova ili celine (homeostaza). Smatra se, posebno danas, da je starenje na fiziološkom nivou najviše vezano za propadanje funkcije organa sa unutrašnjim lučenjem (hormoni), kao i propadanje nervih centara u mozgu, koji onda dovode do smanjenja ostalih funkcija koje su pod njegovom kontrolom. Mozak se ovde pojavljuje kao centralni kontrolor i programer svih bioloških zbivanja u sprezi sa celim organizmom.

U fiziološkom smislu starenje počinje odmah po prestanku rasta i razvoja, dakle već posle dvadesete godine zivota. U biološkom smislu, starenje se odvija paralelno sa procesima razmnožavanja ćelija i ćelijske smrti, što započinje vrlo brzo nakon oplođenja jajne ćelije.

Ljudski organi i tkiva stare različitom brzinom, tako da četrdesetogodišnjak može da ima srce fiziološki staro 50 godina, reproduktivni sistem star 40, a bubrege i pluća 30 godina. Različita brzina starenja pojedinih organa navela je naučnike i lekare na razmišljaje o tome da li je moguće da četrdesetogodišnjaku svi organi budu stari kao, recimo, njegovi bubrezi, dakle trideset godina.

Dužina ljudskog života najverovatnije je zadata genetskim programom, na između 100 i 120 godina. Malo je ljudi koji dožive 100 godina, što drugim rečima znači da umiremo znatno ranije nego što bi trebalo.

Dominacija spoljnih uslova. Ova činjenica govori da nije sve u genima, već i da uslovi spoljašnje sredine imaju mnogo veći uticaj na kvalitet pa i dužinu ljuskog života nego nasleđe. Geni imaju veći uticaj na organizam fetusa i beba kao i starih osoba preko 85 godina života. Brzina starenja između ta dva životna perioda pod dominantnim je uticajem faktora sredine.

Postoji nekoliko teorija starenja: evoluciona, ćelijska, molekularna (genska), imunološka, hemijska (teorija slobodnih radikala) i teorija gladovanja (smanjenog kalorijskog unosa). Svaka od njih daje hipoteze o različitim uzrocima starenja.

Faktori spoljašnje sredine koji utiču na starenje su: sve vrste zračenja u nedozvoljenim granicama, ultraljubičasto (uključujući i sunčevo) zračenje, unos hrane koja sadrži različite toksine, pušenje, narušeni balans između bakterija i virusa koji se kroz evoluciju stvarao milione godina, nefiziološka ishrana u smislu najčešće preterane ili preskromne ishrane, nedovoljna fizička aktivnost, manjak sna, nepravilna seksualna aktivnost... Nedovoljna zdravstvena edukacija, neprepoznavanje i/ili loše tretiranje mehanizama koji dovode do fizičkog i psihičkog stresa, kao i nedostatak kontrole stresa samo su deo uslova opšte sredine koja utiče na ubrzano iscrpljivanje i ubrzano starenje.

Ova saznanja podstakla su naučnike i lekare da sa više aspekata sagledaju mogućnosti i načine da uspore starenje, preveniraju bolesti starenja i produže život.

Antiejdžing. U želji da se spreči starenje, počela je da se razvija nova grana medicine antiejdžing (anti-ageing) medicina, koja je zasnovana na primeni novih naučnih saznanja i medicinskih tehnologija u cilju ranog otkrivanja, prevencije i lečenja poremećaja funkcije i oštećenja organizma koji su uzrokovani starenjem. Ova grana medicine prošle godine je proslavila dvadesetpetogodišnjicu svog postojanja. Može se reći da je antiejdžing medicina komplementarna preventivnoj medicini.

Lekarima već dugo na raspolaganju stoje dijagnostički testovi kojima pacijentu mogu odrediti nivo hormona u krvi, šećera, masnoća, markera zapaljenja, kojima se može proveriti stanje srca, krvnih sudova, izmeriti gustina kostiju, pregledati svi unutrašnji organi. Na osnovu svih tih rezultata može se proceniti zdravstveno stanje pacijenta, kao i rizici po njegovo zdravlje i potom osmisliti i antiejdžing terapija.

Bezmalo svi mehanizmi koji stimulišu reproduktivne procese kod čoveka po okončanju reproduktivnog perioda okreću se posle protiv njega. Znajući to, možemo mnogo da učinimo da bismo modifikovali one promene koje nastaju kao rezultat zatajivanja reproduktivnih mehanizama.

Hormonska supstituciona terapija (HRT - hormonal replacement therapy). Mnoga klinička ispitivanja, a i ispitivanja koja su u toku, potvrđuju da pod određenim uslovima hormonska terapija koja nadoknađuje smanjenu količinu ili nedostatak hormona u organizmu ima vrlo veliki uticaj na obnavljanje fukcija pojedinih organa ili organizma u celini upravo tako što deluje na molekularne ćelijske mehanizme.

Steroidni hormoni se kod muškaraca i žena gube obrnutim redom i različitim ritmom tokom života. Kod žena se prvo gubi testosteron, zatim opada progesteron i poslednji estrogen. Nagli pad i prestanak lučenja estrogena koincidira sa prestankom menstrualnog ciklusa. Kod muškaraca je obrnuto, s tim što testosteron ima najviše vrednosti u dvadesetim i od tada polako opada tokom celog života do duboke starosti. Estrogen, progesteron, dehidroepiandrosteron, dihidrotestosteron, testosteron i hormon rasta imaju odličan efekat na organizam ako se upotrebe pravilno i pažljivo doziraju.

Skup različitih hormona ima dejstvo na kognitivne funkcije, funkcije razmišljanja i pamćenja, pažnju i koncentraciju. Estrogen, progesteron i drugi steroidni hormoni (npr. hormoni kore nadbubrežne žlezde, kao i hormon rasta) imaju izrazito pozitivan efekat na srce i krvne sudove i danas se koriste u terapiji angine pektoris kao i u cilju smanjenja ili sprečavanja arterioskleroze krvnih sudova i atrofije mozga. Ovi hormoni mogu da uspore i staračku demenciju, imaju izuzetan značaj za kontrolu raspoloženja (posebno žena u menopauzi), lečenje postmenopauzalne depresije, povećanje libida i kod muškaraca i žena, povećanje potencije kod muškaraca. Steroidni hormoni mogu da zamene ili smanje korišćenje lekova kao što su sedativi, antihipertenzivi, lekovi za širenje krvnih sudova, antidepresivi, stimulansi centralnog nervnog sistema, stimulansi za potenciju i libido itd.

Pažljivo dozirani steroidni hormoni povećavaju stvaranje kolagena u koži i svim ostalim potpornim tkivima (nema ćelije u organizmu koja nema na sebi kolagena vlakna) do 50 % od maksimalnih vrednosti, zatim elastina (glavnog molekula koji osigurava elastičnost kože i krvnih sudova), kao i citoskeleta odgovornog za potporni mehanizam ćelije.

Koštani sistem i vezivno tkivo tetiva i zglobnih površina zavise od potpornog sistema organizma čiji je glavni sastojak upravo kolagen. Osteoporoza i i neki drugi osteodegenerativni pocesi koji nastaju s godinama mogu se sprečiti upravo steroidnim preparatima. Progesteron ovde ima čak veću ulogu nego estrogen. Mišićna masa i mišićna aktivnost se ne samo održava, već i snažno stimuliše hormonima rasta, ali i steroidnim hormonima. Estrogen i progesteron stimulišu imune ćelije i utiču im na ćelijski i na humoralni imunitet (nivo antitela). Hormoni rasta su glavni stimulatori regeneracije timusa (grudne žlezde) koji reguliše osnovni ćelijski i humoralni imunitet.

Hormonska supstituciona terapija može da ima velike nedostatke. U terapiji menopauzalnih hormona najviše se, nažalost, koriste kontraceptivne pilule. Estrogen je na tako lošem glasu upravo zbog negativnih efekata većine kontraceptivnih pilula. Zato se za hormonsku supstitucionu terapiju koriste samo prorodni ljudski homoni, precizno i individualno dozirani.

Terapija antioksidansima. Terapija antioksidansima podrazumeva ROS protektorne preparate (likopeni, magnezijum, selen, vitamin A i karoten, vitamini B12, B6, E, C i cink.

Balansirana hipokalorijska ishrana. Pravilna ishrana eliminiše gojaznost i smanjuje rizik od šećerne bolesti, povišenog krvnog pritiska, povišenog holesterola, ateroskleroze, bolesti žučne kesice, gihta, degenerativnih bolesti zglobova, karcinoma, proširenih vena. Preporučuju se mediteranska dijeta (voće, povrće, leguminoze, lešnik, orah, badem, maslinovo ulje, riba – sadrži omega-3 masne kiseline, crveno meso - povremeno) i okinavska dijeta (voće, povrće, riba, flavonoidi, vlaknasta hrana - žitarice). Pri tome ne treba izgubiti iz vida da omega-6 i omega-3 masne kiseline treba da budu u odnosu 2,5:1. Drugim rečima, treba jesti i crvena mesa.

San važiji od ishrane. Zabrana pušenja smanjuje rizik oboljevanja od karcinoma pluća i bolesti srca i krvnih sudova. Fizička aktivnost smanjuje rizik od bolesti srca, olakšava održavanje poželjne telesne težine, smanjuje rizik od osteoporoze, povećava mišićnu snagu, smanjuje napetost i depresiju, reguliše metabolizam. Aktivan seksualni život povećava stvaranje prirodnog hormona rasta koji uvećava mišićnu masu, smanjuje masno tkivo i pozitivno deluje na raspoloženje. Posebno je koristan za žene jer seminalna tečnost sadrži mnoge hormone koje genitalni trakt žene resorbuje (prirodna hormonska supstituciona terapija). Od velikog je značaja za žene i to što testosteron iz seminalne tečnosti pojačava lokalni i opšti imunitet. Mentalna aktivnost smanjuje demenciju, stoga čitajte, rešavajte ukrštenice, idite u pozorište. Dobar san je važniji za zdravlje nego dobra ishrana, a čista i filtrirana voda detoksikuje organizam. Inače, antiejdžing terapija se može započeti već u 25. godini života.

Budućnost antiejdžing medicine. Danas znamo da u svim tkivima postoje i matične (stem) ćelije koje imaju regenerativnu ulogu i koje mogu da obnove ćelije ćelijskih linija, organe ili ceo organizam. Matične ćelije delimo prema tkivima iz kojih ih dobijamo, na adultne, rane embrionalne, odnosno totipotentne, multipotentne i pluripotentne ćelije s obzirom na njihovu regenerativnu sposobnost. Adultne stem ćelije su najnediferentovanije ćelije datog tkiva, ali imaju ograničenu sposobnost deoba, svoj genetički profil i trpe promene spoljne sredine (mutacije) kao i sve ostale telesne ćelije. Ono po čemu se razlikuju od somatkih ćelija jeste to što predstavljaju izvore regeneracije tkiva tokom života.

Najkompetentnije stem ćelije su embrionalne ćelije jer mogu da daju kompletno novi organizam, prirodno bez posebnih biohemijskih signala. Stem ćelije imaju i tu osobinu da se u laboratorijskim uslovima mogu diferentovati u različite druge ćelije, npr. stem ćelije koštane srži ubačene u srčani mišić mogu pod određenim uslovima da obnove srčani mišić i njegovu funkciju. Ćelije kože kultivisane u laboratorijskim uslovima mogu da se stave na ranu i rana zarasta bez ožiljka. Teoretski nema primera u kojem stem ćelije ne mogu da zamene staro tkivo novim tkivom. Stem ćelijska terapija predstavlja prvu sledeću stepenicu na kojoj će se nauka zadržati u cilju regeneracije i podmlađivanja organa, tkiva i organizama.

Genska terapija. Genska terapija je ciljna terapija, sama ili kombinovana sa nanotehnologijama. Pronađeni su mnogi geni koji utiču na starenje i već postoji biblioteka (datoteka gena) koji na ovaj ili onaj način utiču na starenje. Za sada je najpoznatiji mutirani DAF gen koji produzava život crva za 100%.

Genska terapija će jednog dana omogućiti lečenje svih, a ne samo naslednih bolesti, jer sva dejstva lekova direktno ili indirektno „idu“ preko gena.

Autor: Prof. dr Mirsanda Stanić, profesor humane genetike i specijalista ginekolog, lekar "Bel medic"

izvor: