Hram duhovnosti Braničevske eparhije - Manastir Vitovnica

TRADICIJA - MANASTIR VITOVNICA

SRASTAO SA PRIRODOM


Vitovnica je jedan od najpoznatijih i najstarijih manastira Braničevske eparhije. Danas u njemu živi malo, ali Bogu istinski posvećeno bratstvo, što je sigurno i jedan od razloga sve veće posete ovom hramu duhovnosti




Posle svake posete nekom našem manastiru shvati se da su za gradnju pravoslavnih hramova mesta pažljivo birana. Tako je i sa manastirom Vitovnica, jednom od 42 zadužbine koje je za 42 godine kraljevanja krajem 13. veka, najverovatnije između 1289. i 1291. godine posle pobede nad bugarskim odmetnicima, podigao srpski kralj Milutin. Crkvu je posvetio Uspenju Presvete Bogorodice i ona je tada predstavljala krajnju istočnu tačku do koje se prostirala srednjovekovna srpska država.

Kada se od Petrovca na Mlavi krene ka severoistoku i posle desetak kilometara iz sela Melenci skrene desno, prođe selo Vitovnica i nastavi prema masivu Homoljskih planina, srastao sa veličanstvenom prirodom, pred putnikom se ukazuje manastir Vitovnica, koji je ime dobio po istoimenoj reci koja protiče pored njega. Na steni koja se uzdiže iza njega nekada je bila crkvica čiji se ostaci još uvek naziru. Pored nje postoji i omanja pećina u kojoj su pre podizanja manastira boravili monasi.



Ulazimo u dvorište i osećamo kako nas obuzima mir i blagost. Dočekuje nas iguman manastira, jeromonah Lazar Ranković i govori da to nije samo zbog prelepog okruženja, već i zato što su se na ovom mestu splele lepota prirode sa duhovnom lepotom i božijim mirom, i nastavlja:

– Monah, to je posvećeno telo, to su očišćena usta i prosvećen um, zapisao je sveti Jovan Sinajski. Nije lako biti monah, ali nas održavaju post i molitva, a ono što ovde osećate jeste taj duhovni mir koji monaštvo donosi.

Kao i kod većine drugih – i istorija manastira Vitovnice nije bila laka. Bio je paljen i rušen od Turaka, a najznačajnije opravke doživeo je sredinom 19. veka kada je crkva živopisana, postavljen ikonostas, stavljen kameni pod, dozidana spoljna priprata i zvonik, a u unutrašnji zid ugrađena ploča na jermenskom jeziku, verovatno preneta ovde iz jermenske crkve u selu Rečkovići koju su srušili Turci. U središnjem delu hrama koji u osnovi ima krst, podignutog od kamena i malo opeke, skromne spoljašnosti u srpsko-vizantijskom stilu, nalazi se grob anonimnog monaha Sinaita. Od igumana Lazara saznajemo da su se pod pritiskom Turaka monasi Sinaiti u vreme cara Lazara i njegovog sina despota Stevana Lazarevića naselili u Srbiju i odigrali veliki značaj na obnovi monaštva i duhovnog životu. Iako je grob bezimenog Sinaita danas prazan, stanovništvo ovog kraja ga i dalje poštuje kao veliku svetinju.

U Vitovnici danas živi malo, ali Bogu istinski predano muško bratstvo. Od nekadašnjih 800 hektara, ostalo im je samo dva, koja obrađuju, i osam hektara šume. Uglavnom žive od priloga dobrih ljudi i nadaju se da će se u budućnosti bratstvo uvećavati i podmladiti.



– Otac Tadej, koga sam nasledio 2002. godine, bio je, iako strog, izuzetno veliki duhovnik koji je uspeo da privuče ljude iz svih krajeva zemlje. Učio je da čovek treba da bude dobar radi svog dobra i da se bavi mirnim, tihim mislima punim dobrote i ljubavi. Njegove su reči: "Takva duša i kad ćuti zrači plemenitost i dobrotu. Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih sunce greje", u koje duboko verujemo i trudimo se da pomognemo narodu da pronađe pravi put i svoj duhovni mir, priča iguman Lazar.

Od jeromonaha Dimitrija Baošića, namesnika manastira, saznajemo da im je najveća želja da se jednog dana obistini započeto i uz manastir se, najzad, dovrši gradnja započetog duhovnog centra u kome bi bila smeštena monaška škola, trpezarija i konak za žene. To bi bio jedinstven primer u celoj eparhiji, a sve veći broj vernika koji pohodi Vitovnicu govori da ta potreba zaista i postoji.

– Zbog velikog broja vernika koji u Vitovnicu na bogosluženje dolaze čak iz Beograda, početak nedeljne službe koja se odvija na srpskom jeziku pomerili smo na devet časova. Otac Lazar je na srpski preveo i mnoge tropare i bogoslužbene tekstove, što naročito privlači narod.



Ali to nije jedini motiv sve veće posećenosti ove srpske svetinje.

– Sreća je te se narod vraća Bogu, a naročito nam je milo što je sve više dece. Pisma zahvalnosti koja dobijamo od ljudi koji govore da im je pomogla molitva na grobu oca Tadeja i osveštana voda iz izvora Svetog Jovana koji se nalazi uz manastir, mnogo nam znače. Bio sam svedok nekoliko ozdravljenja, a lekovitost te vode sam osetio i na svojoj koži, kada mi je pre nekoliko godina bio ugrožen vid, završava jeromonah Dimitrije i dodaje: – Neće nas Bog ostaviti, nije ostavio ni one grešne, on uvek iznađe način da nas izvuče iz nedaća, muke i ponora greha, treba samo verovati.

Petrovac na Mlavi  

Manastir Vitovnica

Braničevska eparhija

hram

kralj Milutin

Uspenje Presvete Bogorodice

Melenci

jeromonah Lazar Ranković

sveti Jovan Sinajski

Rečkovići

Sinaiti

car Lazar

despot Stevan Lazarević

Otac Tadej

jeromonah Dimitrije Baošić

Sveti Jovan