Aneta Tomić, generalni menadžer kompanije Zekstra grupa - Menadžerka po rođenju

Vitka, gotovo mršava tinejdžerka nosi kofer tri puta teži od nje do vrata stana gde će da predstavi svoje proizvode.

Najmlađi je agent prodaje u jednoj velikoj kompaniji, ali se trudi da izgleda starije od šesnaest godina koliko ima. Obukla se „ozbiljno“ i zavezala kosu. Ljudima koji je slušaju beskrajno je simpatična, pa zato kupuju escajg i drugo posuđe, premda možda baš i nisu nameravali.

„Zaradila sam tada veliki novac, toliko koliko ni neko stariji, koji je radio u svojoj struci, dakle obrazovan i sa iskustvom, nije mogao da zaradi. Taj prvi uspeh mi je dao ’krila’ i snagu da se snalazim sama“, priseća se dana kad je zarađivala svoj prvi honorar Aneta Tomić, generalni menadžer kompanije Zekstra grupa. Poput ostalih tinejdžera ni ona nije prve zarađene novce utrošila previše racionalno. Kupila je „fensi“ patike i mont jakne, tada hit, u sedam različitih boja. Godinama kasnije, kupovina joj je i dalje fetiš.

Kad je garderoba u pitanju, „nikad nema šta da obuče“, a voli da se oblači u crno i belo. Njen stil za kasni ručak u već godinama omiljenom joj restoranu Knez je jednostavan. Taman džins i crna tunika, nakit sveden na Diesel sat i jedan veliki prsten, ostala oprema – velika Diesel torba, sve robne marke kuće u kojoj radi. Telefoni su joj pasija. Jedan je poslovni, crn, stotinak grama težak „komunikator koji zamenjuje laptop, muževan“. Drugi je takođe crn, ali lagan, sa ekranom koji „reaguje na nežnu žensku ruku“, poredi ih Tomićeva.

Radoholičarka

Telefone nikad ne gasi. Pokušala je jednom na odmoru da taj poslovni, „muževni“, ne dira celi dan, ali je uveče morala da pregleda poruke i mejlove koji su u međuvremenu pristigli. „Ja sam radoholičar, uživam u poslu kojim se bavim, on me potpuno ispunjava. Još ne razmišljam o tome da zastanem, napravim rez, jer svaki put kad završim jedan projekat, imam nove ideje. Onda kad započnem nešto novo, to me potpuno obuzme, zaboravim na vreme i prostor“, priča Aneta.

Onih dana u mesecu kad nema toliko elana da započinje išta novo, otputuje u Čačak ili Novi Sad, gde je tekstilna proizvodnja kompanije Zekstra. U ovom drugom gradu je smiruje vojvođanski temperament, blag i spor, potpuno različit od njenog. „Ljudi tamo žive 30 kilometara na sat, dok su u Beogradu uvek u najvećoj brzini. Prvo sam pokušavala da i Novosađane ubrzam, a onda sam shvatila da je to borba sa vetrenjačama, pa sam se prepustila ondašnjem duhu. Kad imam teške dane, prija mi da budem tamo, to me smiruje“, kaže Aneta.

Smatra sebe dinamičnom osobom, premda je već i naučila da se nosi sa svojom prirodom. „Čovek mora da nauči da pravilno rasporedi sopstvenu snagu, jer ako treba da se trči na stazi od 100 kilometara, ne možete izdržati ako ste na drugom kilometru ’mrtvi’. Ranije sam bila ishitrena, jurila sam. Sad sam već naučila da se organizujem“, tvrdi.

Priznaje da veruje ljudima i da nema „supersenzore“ da prepozna zlu nameru ili zajedljivost „iz prve“, već je neuništivi optimista. Svesna je da je zbog toga možda smatraju za naivnu, pa zato uči da bude opreznija, jer kaže da je naivnost „dosta koštala u karijeri“. Otvorenost za drugo i drugačije mišljenje smatra vrlinom. “Loše je kad čovek misli da sve sam zna najbolje. Tada je u problemu, velikom. Uvek sam spremna da saslušam svačije mišljenje i da stalno učim. Mislim da bi za mlade ljude ovde bila velika olakšavajuća okolnost kad bi progutali sujetu na momente i bili spremni za nova saznanja“, smatra Aneta.

Kao menadžer u kompaniji koja se bavi raznorodnim poslovima, Tomićeva mora da se prilagodi različitim psihološkim profilima svojih saradnika. “Jednom kad se nauči da se rukovodi timom koji broji pet ljudi, to je isto što i koordinirati njih stotinu ili par hiljada“, smatra. Skromno odgovara da su priznanja za kvalitet proizvoda koje kompanija dobija rezultat timskog rada, te da uloga nje, lidera, nije presudna. Za uspeh u karijeri kaže da je najbitnije imati cilj. Zasluga talenta je jedan odsto, a pravilna strategija i strpljenje ostatak. Tomićeva je od 16. godine, kad je kao devojčurak zaradila svoj prvi honorar, znala da želi da bude vođa.

Već u 23. je bila vlasnica malog tekstilnog preduzeća, da bi potom postala izvršni direktor za jugoistočnu Evropu jedne italijansko-nemačke firme. „Bio je to dobar trening za mene. Nova odgovornost koja mi je prijala. Životna situacija koja me je mnogo čemu naučila. Tri putovanja u tri različite evropske zemlje u toku jedne sedmice su u početku jako lepa i inspirativna iskustva, ali je to bilo krajnje iscrpljujuće, naročito za ženu. Usled takve dinamike posla za svega četiri godine sam naučila više nego što bi neko za deceniju. Ipak, u jednom momentu poželela sam da spakujem kofere i vratim se kući“, priznaje.

Aneta Tomić je žena koja živi od egzotičnih putovanja na kojima je bila narednih pola godine. Ne da bi pobegla iz surove stvarnosti, jer je posao, koji čini veći deo njenog dana, čini srećnom, već zato što voli da mašta. Nasamo.

Dok je na poslu disciplinovana i organizovana, prepušta se volji prijatelja vikendom i na odmoru. Da bi bila ispunjena kaže da se moraju „sklopiti sve kockice, i poslovno i privatno“. Neretko kombinuje privatno zadovoljstvo i posao, tako što organizuje revije Zekstra kompanije na prostoru koji se njoj dopada i gde bi volela da se odmara. Ili „team building“ sastanke u kantri klubu, gde voli da jaše konje ili da se prepusti celodnevnom tretmanu u fitnes centru. „Uvek kažem da je cilj dobro se osećati u sopstvenoj koži. Osećaj ispunjenosti znači da ste na pravom putu, nebitno šta radili u životu. Makar i legli najumorniji na svetu, kad ujutru ustanete i sa osmehom ulazite u novi dan – onda je to, to“, zaključuje Aneta.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs