In memoriam : Vanja Glumac

U četvrtak predveče, 28.07.2005 Crno more je odnelo jedan mladi, sportski život. Vanja Glumac, kapiten odbojkaškog kluba Volley star izgubila je nepravedno poslednju utakmicu svoga života, protiv mnogo jačeg i neočekivanog protivnika. Ovo divno dete otišlo je zauvek, prerano i nepravedno, a ostavila je za sobom neutešne roditelje Jacu i Nebojšu, malog brata Nikolu, svoje drugarice odbojkašice i stotine prijatelja. U svom kratkotrajnom životu stekla je veliko bogatstvo, bila je okružena sa puno ljudi - i svi su je voleli.

Za ovakve prilike, u tekstove se obično unose slike gde se taj dragi čovek ne smeje. To sa Vanjom nije moglo, izgleda da ona nije imala slika bez osmeha. Uvek nasmejana, zračila je neograničenim optimizmom, i u nemaštini, i u školovanju, i na utakmicama. Ona je davno naučila da se za život i zadovoljstva mora zaraditi, da se za uspeh mora žrtvovati, da se oko ljudi treba truditi, čak i kada ti ne uzvrate na pravi način. Vanja nije bila najbolji odbojkaš na svetu, možda je nekada u njenoj lepoj glavi i bilo takvih misli, ali je uvek pobeđivala ideja da bude deo tima, da radi i živi za druge, da podržava mlađe čak i kada su je ugrožavali svojim talentima, da ne bude ljubomorna. Ona je na sve to gledala kao lider i budući učitelj, bila je deo kluba, porodice, divno dete, dobra devojka.

Njene drugarice će za nekoliko dana, naravno, početi sa treninzima, pravim, teškim, ambicioznim, zbog sebe i zbog nje. Ona će nastaviti da živi kroz svoga brata i sve ljudske i sportske ambicije svojih drugarica iz kluba. Trebalo je da uskoro završi školovanje i kasnije postane trener, da uči druge da budu sportisti i ljudi. Kao da je znala da tu šansu neće dobiti, pa je, ne štedeći se, sejala seme dobra svuda oko sebe. To seme nastavlja da živi.