David Webb, suvlasnik konsultantske kuće Web Dowse - Srbija, obećana zemlja

Srbi i Englezi su slični - obožavaju fudbal, još više vole da piju i imaju neobičan smisao za humor. Retko gde drugo se može čuti kako se najbolji prijatelji šale sa toliko ironije da to liči na vređanje, a da se niko ni na koga ne naljuti.

Na sledećim parlamentarnim izborima u Srbiji kandidovaće se i Engleska narodna partija.

Po mišljenju Dejvida Veba, realne su šanse da do tada Englezi postanu nacionalna manjina u Srbiji, jer svi njegov sunarodnici koji su poslovno došli ovde pokušavaju ili već jesu produžili ugovore kako bi se zadržali još koju godinu. Šali se kada to kaže, ali je ozbiljan kada tvrdi da on lično nema nameru da ide iz Srbije.

Osim za praznike i godišnje odmore, kaže nekada prvi sekretar u Ambasadi Velike Britanije, a danas suvlasnik konsultantske kuće Web Dowse, koja je osnovana početkom godine i trenutno ima klijenata koliko i zaposlenih. Veoma ozbiljnih klijenata - Master Card, Erste Bank i Mital Steel u kancelariji koja je otvorena i u BiH.

“Bez obzira što firma radi baš kako smo zamislili, nisam samo zbog posla ovde. Jednog dana kada budem imao dete, želim da odrasta u sredini u kojoj sme da izađe na ulicu i vrati se kad padne mrak, a da ja ne moram razmišljati da li će mu se nešto desiti. Deca u Engleskoj više nemaju tu privilegiju. Znam da to zvuči nebitno ljudima koji traže način da odu iz zemlje, ali to su nematerijalni kvaliteti koji su meni bitni”, kaže Veb.

Sviđa mu se sličnost Srba i Engleza, koju retko ko primećuje. Ne misli pritom na one uštogljene članove njegove nacije, plave krvi, već na običan svet koji obožava fudbal, još više voli da pije i ima neobičan smisao za humor. Prija mu ta ironija, kojom se služe i jedni i drugi. Ne može se svuda čuti kako se najbolji prijatelji gotovo vređaju u šali, a da se niko ni na koga ne naljuti. Zato nema problem da se druži sa Srbima. “Živeo sam u Prištini i to je stvarno treći svet, tamo se tačno zna u kojim restoranima sede stranci, a gde se okuplja lokalno stanovništvo. Ovde možeš da se družiš sa kim hoćeš. Posebno zato što mnogo ljudi priča engleski, po nekim podacima britanske ambasade čak 40 odsto, ne širom Srbije, već u Beogradu i ne tečno, ali dovoljno za kakvu takvu komunikaciju”, kaže.

Zbog toga što mu je lako živeti na engleskom u Beogradu, nikako da nauči srpski kako valja. Kaže da priča dovoljno dobro za taksi ili restoran, ali za komplikovaniju komunikaciju još uvek koristi engleski. Što ljuti njegovu devojku, koja ume u nezgodnom trenutku, uveče uz piće, da “naredi” prebacivanje na njen maternji, srpski jezik. Kad bi se malo posvetio to mu ne bi bio problem, jer je iz Londona doneo diplomu iz modernih jezika. Tečno govori italijanski i francuski, ali ume da napravi miks ovih jezika sa srpskim i da progovori nekom hibridnom formom, koje se i sam postidi.

Ipak koristi se dovoljno dobro da bi mogao razumeti televizijske emisije, kada bi ga interesovale. “Ali nemam nikakvu želju to da gledam. Rekao sam ljudima oko sebe - kada me vidite da gledam srpskog ’Velikog brata’, upucajte me kao psa”. Televizor mu je potreban samo zbog fudbala. Da prati Čelsi, za koji navija od rođenja ili domaću ligu, gde ga ponajviše interesuje Obilić. Greškom se zainteresovao za ovog, danas trećeligaša, jer kad je tek stigao u Srbiju, Arkanov tim je žario i palio. Gledao bi i boks, ali ga na ovdašnjim kanalima nema. To mu je drugi omiljeni sport, kojim se nakratko bavio, ali je odustao, jer je kako u šali kaže, previše lep da bi boksovao.

Gangsterski turbo fazon

Umesto da gleda TV, izlazi. Isključivo tamo gde može da čuje dobar pank bend. Splavove posećuje kad mora nekog poslovnog partnera ili prijatelja stranca da upozna sa Beogradom. “Ja ne volim taj gangsterski turbo fazon. To je zaostavština iz Miloševićevog vremena, to je Srbija 90-ih, relikvija poput onih srušenih zgrada u Ulici kneza Miloša. Ali ljudima je zanimljivo to da vide, kao deo nekog srpskog turističkog miksa”, kaže Veb.

Za taj miks je i on čuo pre nego što se doselio. A priznaje da nije bio dovoljno informisan o zemlji u kojoj danas planira da proživi čitav život. Znao je doduše da nije hladno i da se ne radi o mestu gde se progone ruski zarobljenici, kako njegovi sunarodnici često pomisle, jer mešaju Srbiju i Sibir.

Radio je sredinom 90-ih na tržištu bivše Jugoslavije kao predstavnik britanskog Ministarstva trgovine, potom je odmah nakon bombardovanja godinu dana proveo na Kosovu, a onda se dobrovoljno prijavio da nastavi diplomatsku karijeru baš u Beogradu. Sladak mu je bio taj diplomatski hleb koji je jeo kao Prvi sekretar britanske ambasade. Ako ništa drugo, pet godina nije platio račun za struju i svakog petka je radio do pola dva. Ali odrekao se tog hleba kada je došlo vreme da se preseli u Rumuniju ili Kanadu koje su mu bile ponuđene.

“Šta bih ja tamo radio. Za deset godina na ovim prostorima naučio sam mnogo o biznisu i politici na Zapadnom Balkanu, profesionalno i privatno sam postao zadovoljan životom u ovoj zemlji i nije bilo razloga da je napuštam”, kaže Veb. Svidelo mu se i da sarađuje sa ljudima iz Srbije. “Radna snaga ovde je kvalitetna, ali su oni koji daju posao nekorektni kad god i koliko god im to situacija dozoljava. Nemaju poštovanja prema svojim radnicima, ne uplaćuju im ono što im je zakonska obaveza, odnose se prema njima kao da su stoka, a očekuju rezultate. Neće ih dobiti”, kaže.

Kome treba EU?

Bez obzira na sve nedaće koje su imali, primećuje da su Srbi jako optimističan narod. Većina veruje da će sledeće ili u narednih nekoliko godina biti bolje, svesni su da će ići sporo, jedan korak napred dva unazad, ali ne gube nadu. Englezi, koji oduvek žive dobro, su naprotiv vrlo nezadovoljni, samo se prisećaju toga kako im je nekada bilo bolje i nemaju ni trunku vere da će se išta promeniti.

Italijani, koje je upoznao živeći u Italiji nekoliko godina su sasvim zadovoljni i ništa bolje od života ne očekuju. Posebno muškarci, koje do 30. godine štiti mama, a onda se žene pa o njima brinu supruge. „Imaju dobro vino, ukusnu hranu, dovoljno novca i ništa ih drugo ne interesuje. Zato kada odete na jug Italije ne možete nigde naći vino koje se proizvodi na severu. Razmišljaju - šta će im još i to, ako im se njihovo već sviđa“, kaže.

On ne pije vino, ali je zavoleo rakiju. Zbog nje pije viski jednom godišnje. “Želja mi je da počnem i sam da pra vim rakiju. Nema zakonskih procedura, administrativnih prepreka zbog kojih je to negde drugo u Evropi neizvodljivo. To je sloboda koju Srbija i dalje ima i to je jedna od pozitivnih stvari što još nije postala članica Evropske unije”. Koja je druga pozitivna stvar? Ne zna, ali setiće se.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.yu