(1883) Oglasio se prvi telefon u Beogradu !

(Današnji i Siemens&Halske telefon iz 1877 godine)

Samo sedam godina kasnije od prvog Belovog telefona iz 1876. godine u Beogradu je obavljen prvi telefonski razgovor 14. marta 1883. godine. Za to je bio zaslužan Panta Mihajlović, koji 1882. godine dobio od kralja Milana pravo (koncesiju) da može u Beogradu da podiže telefonske (štacije) stanice. Tadašnji Beograd nije bio upoznat sa ovim tako vrednim aparatom, pa su se beograđani oglušili na Pantin poziv da se prijave za telefon. Panta je sam i od svojih para povezao je zgradu „Tri lista duvana“, te 1883. godine tu je bilo smešteno inženjersko odelenje vojnog Ministarstva. Ovu zgradu je povezao sa kasarnom na Paliluli i razgovor je mogao da počne, a obavili su ga vojni ministar Teša Nikolić i kapetan Kosta Radisavljević.

Oni su bili oduševljeni ovim razgovorom, pa je Teša odmah odjurio u dvor i obavestio kralja Milana o čudnoj napravi. Kralj je kasnije i sam ragovarao i dao je nalog skupštini da izdvoji u budžetu sredstva za uvođenje telefona, Skupština je taj predlog glatko odbila. Mihajlović je kasnije instalirao još dve linije, povezao je Licej (visoka škola) u Kapetan Mišinom zdanju sa požarnom četom i Skupštinu sa policijom. Panta je napravio još jedan korak pa se obratio tadašnjem garadonačelniku Beograda, Krsmanovića da za potrebe opštinske službe uvede telefon , na šta mu je ovaj odgovorio: „More kakav telefon daj ti meni kaldrmu“.

Javni telefonski saobraćaj u Beogradu je započeo tek 1898. godine kada je u Kolarčevoj zadužbini instalirana prva induktorska telefonska centrala od 50 brojeva.

Prvi međumesni razgovor je obavljen polovinom januara 1886. godine, za vreme primirja u srpsko-bugarskom ratu, u Nišu su vršene pripreme da se po isteku primirja Bugari isteraju iz Pirota, da se osveti Slivnica i da se povrati čast srpskom oružju.

Srpski delegat, za zaključenje mira sa Bugarskom, g. Čeda Mijatović nalazio se Bukureštu. Đeneral Horvatović ja kao komandant nišavske vojske, računao da će se mir potpisati u Sofiji kada u nju uđe pobedonosna srpska vojska.

Poslanici stranih sila neprestano su savetovali srpsku vladu da zaključi mir. Kralj Milan se tome protivio, šifrovane depeše su danonoćno letele između Niša i Beograda. Kralju Milanu se učinilo da to ide jako sporo, pa je naredio Anti Jovanoviću inspektoru vojnih telegrafa da se za 48 sati postavi telefonska veza.

Posle dva dana iz Beograda su prispeli zajedno sa telefonskim aparatima, Dragomir Brzak i Gustav Haber državni mehaničar. Nakon uspostavljanju telefonske linije, prvi razgovor su obavili kranj Milan i Milutin Garašanin. Zbog slabe čujnosti Kralj je više puta ponavljao: „Milutine govori glasnije“, na to mu je ministar Garašanin odgovorio: „Vaše veličanstvo, ja govorim tako jako, da kada bi se popeo na toranj Saborne crkve, vi bi me nesumnjivo marali čuti u Nišu i bez telefona“.