Nije tako puno, može se ponešto jako brzo uraditi, pa se onda sa velikim ponosom uputiti i videti kakve skrivene turističke lepote ima Srbija

Motivaciju za pisanje ovoga teksta dobio sam tokom poslednjeg, trodnevnog putovanja po Srbiji - u okviru svog malog, sopstvenog projekta "Upoznaj Srbiju da bi je voleo :)"

Naime, pre nekoliko godina, posle ko zna kojeg letovanja u Grčkoj, i već drugog-trećeg, repriznog prolaska kroz neka turistička mesta u ovoj divnoj zemlji, odjednom sam zaključio da svoju sopstvenu zemlju ne poznajem ni izbliza toliko dobro, i da, ako ne računamo dane ekskurzija, u pojedine delove Srbije (od kojih su neki jedva sat vremena kolima udaljeni od Beograda) - nisam ni privirio!

Otada počinje akcija kraćih i dužih putovanja po Srbiji (a ima se šta videti, zaista - od planina, jezera, manastira, arheoloških nalazišta, potočića, prećina, dolina... ), koja traje, i trajaće i dalje. Ono što takođe mogu da zaključim je, da i većina mojih prijatelja, kolega i poznanika - "pati" od iste boljke - i da osim Zlatibora, Kopaonika i Fruške Gore, uglavnom nisu krstarili drugim delovima naše zemlje.

U svakom slučaju, posle par godina i desetak različitih putovanja, osećam se već dovoljno kompetentnim da napišem par redova o tome šta bi to sve trebalo uraditi pa da takva putovanja postanu potpuno i ničim pomućeno zadovoljstvo.

Svi ovi saveti dati su iz pozicije jednog menadžera koji nema vremena da odvoji više od 3-4 dana za takva putovanja, koji putuje kolima, sa porodicom, i koji voli da vidi što više toga (ili skoro sve) kada se već nađe u nekom kraju na 200, 300 km od Beograda...

Možete ići bilo kuda, i provlačiti se i lošim putevima do manastira, spomenika, vidikovaca, ribnjaka... možete uživati u prirodnim lepotama, u obalama jezera i reka, ali sve to ništa neće vredeti ako nemate gde da prespavate i gde da jedete!

Kada to kažem, mislim na smeštaj hotelskog, ili apartmanskog tipa i na restorane u koje mirne duše možete otići sa svojom porodicom a da pritom lepo jedete, u čistom (i nepušačkom) prostoru i po odgovarajućoj ceni...

Kada počnete da planirate izlet (produženi vikend) do nekog dela Srbije (ili čak "skokovito" putovanje - tj. da svake noći spavate u drugom mestu i tako obiđete mnogo veći prostor) - na raspolaganju (informacije) imate časopise o turizmu, sve veći broj sajtova koji se bave turizmom (ili objavljuju putopise), uključujući i sajtove lokalnih turističkih organizacija. Naravno, i veliki broj hotela, kuća za odmor i apartmana sada već ima svoje sopstvene prezentacije na Internetu. Ponegde su preporučeni i lokalni restorani, a veliki broj korisnih informacija možete naći na sve boljem i boljem Sajmu turizma koji se početkom godine održava u Beogradu.

E sad, velika je razlika od sopstvene reklame (samoreklamerstva) do objektivnog prikaza određenog ugostiteljskog objekta (hotela ili restorana).

Upravo smo se vratili iz Istočne Srbije - sa trodnevnog puta, što znači da smo dva puta morali usput da prenoćimo. Prvi put je to bilo u jednom gradu na obroncima Homolja, u hotelu sa tri zvezdice (šta god to značilo, a ipak bi trebalo nešto da znači); drugi put je to bilo u novootvorenoj vili sa apartmanima u Negotinu.

Soba u pomenutom hotelu je morala veoma pažljivo da se otvara, jer ako biste jako gurnuli ključ u bravu i pogurali kvaku, ušli biste u sobu sve sa ragastovom. Zaključavanje sobe je, sve u svemu, bilo nemoguće. Kreveti su bili na svom mestu, bez lampi za čitanje, posteljina čista, sa ponekim pocepanim ćebetom; soba okrečena, sa prozorom koji nije mogao da se otvori (što je pozitivno, time se mogućnost provale u sobu smanjivala za 50%; a lopovi ionako ne bi očekivali da su vrata otključana, pa je to skoro 100%-na zaštita).

Što se tiče kupatila, kada je bila blago razbijena, ali zato zarđala, sa bojlerom u vizuelno jadnom stanju. Dakle, kupatilo koje se koristi samo ako baš morate. Za doručak je postojao izbor - omlet sa šunkom ili jaja na oko; kafa, čaj i jogurt (ali pošto snabdevač nije stigao, jogurt je otpao kao opcija). I, noćenje sa doručkom - za nas dvoje odraslih i dvoje dece iznosilo je tričavih 80 €.

Kao parametar za poređenje, navešću da smo isto to prošle godine platili 60€ u hotelu u Delfima (Grčka), pravom mondijalističkom turističkom mestu. Istina, hotel i sobe su bili savršeni, imali su i televizor i klimu i frižiderčić, a za doručak je bio poslužen pravi švedski sto.

Sa druge strane, u Negotinu smo bili u novootvorenoj vili (Vila-DeLux ), u ekstremno lepom apartmanu, sa TV-om, klimom i frižiderom, savršeno čistim, predivnim kupatilom, sa gomilom peškira, pisaćim stolom i kojekakvim drugim dodacima, i uz izuzetno ljubazne domaćine... Sve je to koštalo 600 dinara više nego agonija od prethodne noći...

Malo duži uvod trebalo je da vas zainteresuje za dalji tekst, kao i da vas navede da razmislite šta biste vi radili u sličnoj situaciji ili da se prisetite svojih, sličnih iskustava. Poenta svakako nije da nikad ne izađete iz Beograda i da ne vidite predivne stvari koje se nalaze na par kilometara od takvih (groznih) hotela... Sa druge strane, loš smeštaj ili restoran mogu da vam upropaste i najlepše moguće utiske sa putovanja. Pa, vreme je za predloge:

Bilo bi jako lepo da, isključujući svaku sopstvenu pretencioznost, ovaj tekst možda pročita poneko iz Turističke organizacije Srbije, možda iz YUTA-e, a i poneko ministarstvo od onih koja se posredno bave i turizmom.

Da biste krenuli na skromno putešestvije, trebalo bi (moralo bi) da na svakih 100-150 km u Srbiji postoji barem jedan lep hotelsko-motelski-apartmanski smeštaj standardizovan od strane TOS (ili odgovarajućeg Ministartstva). Dve, tri ili pet zvezdica se mogu davati na ime bazena, fitnesa ili pogleda na planinu, ali tek kad se zaradi prva zvezdica - koja bi značila apsolutno čisto i sređeno kupatillo, dovoljno čistih peškira, i čiste krevete sa čistom posteljinom. I kada krenete negde, pa rezervišete smeštaj u objektu kojem je TOS dao par zvezdica, vi ćete biti 100% sigurni da tu, bez brige, možete provesti noć (i jutro) sa svojom porodicom. I moći ćete tako da napunite baterije da biste sledećeg dana nastavili svoje putovanje po Srbiji.

Po istom principu, moraju se rangirati i svi lokalni restorani. Neka uslovi budu strogi, i neka možda nijedan restoran u regionu ne dobije ni jednu zvezdicu - ali onda ćete barem znati da ponesete frižider sa hranom od kuće, i nećete gubiti vreme obilazeći lokalne kafane i nadajući se da ćete negde ipak moći da jedete.

"Zvezdiranje" ili "brendiranje" takvih objekata mora da bude rigorozno i da se, u početku, kontrole vrše svakih 3-6 meseci. Takvi objekti bi mogli da nose tablu TSS (kao što su nekada sve menjačnice imale onu oznaku Narodne banke Srbije) koja bi se i danju i noću jasno videla.

Sva druga uređenja turističkih lokacija, arheoloških nalazišta, prirodnih lepota i svega drugog, trebalo bi da dođu na red tek posle ovog koraka koji se odnosi na smeštaj i ishranu.

Bilo bi veoma lepo da se podižu i novi objekti (pogledajte uostalom koliko je Crkva uspela da podigne (i još uvek podiže) konaka uz svoje objekte - nemoguće je da država ne može da finansira podizanje zgrada sa po pet-šest apartmana?)

Ministarstvo turizma (ili već neko od ministarstava) bi moglo da, u saradnji sa lokalnim samoupravama raspiše tender za zemljište - pod povoljnim uslovima, gde bi se gradili takvi, standardizovani, "brendirani" objekti - apartmani.

Mislim da bi bilo mnogo bolje da takvi objekti budu "izmaknuti" iz centara lokalnih gradova. Možda bi bolje bilo da se oni grade upravo blizu (na par kilometara od) naših najlepših manastira (koji se, naravno, uvek nalaze uz najlepše šume i rečice, u skrovitim delovima Srbije sa najlepšom i netaknutom prirodom) - ne previše blizu da bi ih ugrožavali na bilo koji način, ali dovoljno blizu da gosti mogu da osete taj duševni mir koji uvek vlada u tim oblastima.

Naravno, može se napraviti procena - i izgraditi objekat na ponekoj lepoj lokaciji koja je najbliže onim turističkim zanimljivostima koje treba videti u tom kraju. Kada pišem o ovome, naravno ne mislim na turističke horde koje bi napravile rusvaj tamo gde se pojave, nego o postojanju pristojnih kapaciteta koji bi zadovoljili najosnovnije evropske standarde, dakle omogućili bi velikom broju turista da se bez ikakve bojazni zapute tamo gde se inače nikada ne bi usudili.

Dalje, svaki turistički region (da posmatramo te standardizovane objekte kao centar određenog regiona) morao bi (hitno) da osmisli i odštampa ažurirane, precizne - detaljne mape tih oblasti sa ucrtanim tačkama - manastirima, izletištima, spomenicima, nalazištima - sa svim potrebnim podacima koji prosečnom turisti mogu zatrebati. Nikave koristi o opisu prirodnih lepota kada nema informacije kako da tamo stignete. A putokazi za određene turističke tačke su pre egzotika nego standard u Srbiji.

Uz svaku takvu mapu moraju da postoje i detaljni itinereri - put na jug, sever, istok ili zapad - od date tačke; sa svim potrebnim detaljima - koliko je šta od čega daleko, koje je radno vreme, gde se nalazi restoran ili neka radnja; gde je benzinska pumpa, telefoni lokalnih majstora za kola; itd, itd. Sve bi se to redovno unosilo u takve brošurice i po prihvatljivoj ceni nudilo turistima.

Takve mape sa detaljima moraju (!) da budu dostupne po sistemu 7/24 (24h, sedam dana u nedelji) - što znači da bi svaki turistički objekat morao da ima takvu mapu (neka košta šta košta); ili da u centrima gradova, mesta postoje mali automati sa takvim mapama, da možete u pola noći da ih kupite ako hoćete. Idealno mesto za te brošure i mape su i benzinske pumpe.

Napredniji vid informisanja bile bi neke (mesečne) turističke novine - ne mora to da bude neko luskuzno izdanje, može da bude i crno-bela varijanta - sa informacijama o novootvorenim objektima, sa lokalnom vremenskom prognozom za određeni period, prosečnim temperaturama, mogućnostima za sport (iznajmljivanje bicikala, i slično), informacije o pokrivenosti mobilnom mrežom, Internetom (za one koji ne mogu bez toga ni na odmoru)...

Naravno, turistički biroi obično ne rade preko praznika (lično iskustvo, prvomajski praznici) - a i turistima svašta pada na pamet, da žele informacije o nekom gradu van radnog vremena turističkih radnika, i to praznikom! Tako nismo uspeli da vidimo neke od najlepših pećina u Istočnoj Srbiji (nismo ušli u trag jednom lokalnom vodiču čak ni uz pomoć policije!)

Danas barem svi imaju mobilne telefone. Najmanje što bi se dalo očekivati (npr. za pomenute pećine) - je da na njihovom ulazu stoji obaveštenje da se za obilazak javite licu tom i tom, na mobilni taj i taj... Pa makar i pričekali sat vremena, videćete ono što treba da vidite; teško da ćete se vratiti ponovo samo zbog jedne pećine u isti kraj... A opet, šteta i da je ne vidite.

Druga odlika današnjice je da svi rade na tržišnim principima. Tako treba da bude i sa vodičima. Pored svakog turističkog objekta (pećina, ali i muzej, galerija....) može da stoji redovno radno vreme; ali i ponuda da vodič može doći i van radnog vremena za 500 ili 1000 dinara. Isto važi i za vožnje čamcima po obližnjem jezeru, reci... sve to moraju da budu lako dostupne informacije - i zadovoljavajuće plaćena usluga.

Tokom većeg dela puta po Istočnoj Srbiji, moji saputnici (familija) su uživali u pejzažima, a ja sam uglavnom gledao da ne uletim točkom u neku od bezbroj rupa na putu. Drugi, veliki zadatak je asfaltiranje i popravka kvazi-asfaltiranih puteva gde god je to moguće. Ne bi bilo naodmet da se civilno služenje vojske organizuje kroz građevinske jedinice (a i protivpožarne jedinice - za zaštitu šuma) koje bi sređivale ove lokalne puteve; da ne čekaju svi putevi u Srbiji dok se ne završi Horgoš-Požega!

Danas u pojedinim hotelima imate 20% skuplju uslugu ako ostajete kraće od 2 dana? Možda to ima logike, ali odvraća izvestan? broj turista koji ne žele da sede u jednom (ne naročito zanimljivom) mestu duže od jednog-dva dana. Bilo bi lepo da se, iz određenog turističkog fonda (valjda postoje), naprave vezane rezervacije, pa biste tako mogli da rezervišete jednu noć u, recimo, Donjem Milanovcu, drugu u Negotinu, treću u Boru, četvrtu na Rtnju... Čime biste videli pola Istočne Srbije, uštedeli pare (ako bi se organizovao popust takvom "skokovitom" rezervacijom) a od toga bi koristi sigurno imao svaki od tih hotela (motela, objekta) jer bi puno više ljudi krenulo u obilazak (a kad vide čega sve tu ima, možda će se i vratiti na duže... - onako kako je sada, verovatnije je da neće uopšte ni doći)

TOS bi mogao da, na neki način, registruje turiste - dodeljujući mali "srpski turistički pasoš" - za domaće goste i za putovanja samo po Srbiji; pa bi se mogli praviti izbori za "turistu godine", sa najviše noćenja po različitim mestima u zemlji; uz lepe nagrade...

Šta još? Svako turističko mesto bi moglo da ima akciju "kišni dan" - šta se može raditi po lošem vremenu u tom mestu (i regionu) - obilazak muzeja, ambijentalnih kuća i prostorija, galerija, degustacija vina, kvalitetni restorani...

U turizmu se ipak sve vrti oko toga da li je putnik - turista zadovoljan. Zato u svakom turističkom objektu moraju da stoje ankete (uz koverat sa markom) koje bi se popunjavale i slale direktno na TOS (da ih ne bi "tumačila" na svoju ruku lokalno zainteresovana lica).

Pobednici u anketama bili bi "slavljeni" širom Srbije, bili bi prvi na redu za nove investicije (a zaposleni bi valjda dobili bonuse - novčane nagrade).

Da malo globalizujemo temu, naročito što se tiče Istočne Srbije (kažu da je stanovništvo Negotina "palo" za nekoliko poslednjih godina sa 18 na svega 9 hiljada stanovnika (neproveren podatak?) - sve ove akcije bi puno značile stvarnoj regionalizaciji Srbije, velikoj cirkulaciji ljudi i po ovim krajevima Srbije, otvaranjem brojnih turističkih objekata i novim radnim mestima (a zaista se ima videti neverovatno mnogo lepih stvari u ovim krajevima); a i dalje mi se čini da sve to zahteva više entuzijazma i bolje državne organizacije nego nekog užasno velikog novca?

Autor : Slobodan Ogrizović, član Srpske Asocijacije Menadžera i jedan od menadžera JP Beogradske elektrane