Janko Tipsarević, teniser - Sve je dobro dok te hoće "bekhend"

Teniseri i makroekonomija – reklo bi se da to nema veze jedno sa drugim.

„Ubi nas pad dolara“, demantuje Janko Tipsarević ovo laičko mišljenje. Kako da ne razmišlja o kursu, kad sve, od trenera do avionskih karti, plaća u evrima, a na 80 odsto turnira zarađuje u dolarima. Za četvrtfinale u Majamiju dobije, recimo, 73 hiljade dolara, pa trećinu ostavi kao porez u Americi i kad konvertuje, plati sve troškove, ostane na 20-ak hiljada evra.

„Ne žalim se ja da je to malo, samo hoću da kažem da se ne radi o basnoslovnim sumama kao što zvuči kad se objavi osvojena nagrada. Ja o novcu ne razmišljam puno. Ne znam nikad ni koliko dobijem, ni koliko mi ostane od turnira. Kad bih razmišljao da sam u Majamiju samo na smeštaj, hranu i neophodne stvari trošio po 500 dolara dnevno, ne bi mi bilo dobro“, kaže Tipsarević.

Kaže da ne bi mogao baš lagodno živeti samo od novca dobijenog na turnirima. Sponzori mu olakšavaju život. Upravo potpisanim ugovorom sa Metals bankom prebrinuo je platu za trofejnog trenera kog je angažovao. Ima i internacionalnih sponzora, ali njegova je cena i dalje viša na domaćem tržištu nego na stranom, pa su oni domaći izdašniji.

„Kada sam kao junior igrao na jednom turniru čuo sam da Englez, koji nije mogao da mi uzme dva gema ima sponzorski ugovor sa Adidasom od 80 hiljada maraka. Pitao sam menadžera kako je to moguće, a on je rekao – nisam ja kriv što si ti iz Jugoslavije i što na osnovu toga procenjuju da ćeš uskoro propasti, pa ne mogu da te prodam“, priča Tipsarević. I danas je poreklo bitno, pa Endi Rodik, samo zato što je Amerikanac, ima mnogo bolje ugovore od Švajcarca Rodžera Federera.

Skromni ciljevi

On je za sada svojim sponzorima zadovoljan, jer kako kaže – sve je dobro, dok te hoće bekhend. Nema ni tužnu priču o svojim počecima. Jeste otac radio dva posla da bi on išao na turnire, ali njegovi nikad ništa nisu prodavali niti su se zbog njega zaduživali. „Sa istog turnira na koji su me ispratili ostavši sa deset maraka u džepu, ja sam se vratio sa potpisanim prvim sponzorskim ugovorom“, kaže srpski reket broj dva, koji od ove godine živi i trenira u Barseloni.

Bio bi on i reket broj jedan da je trenirao na prestižnim akademijama, kao ostale srpske teniske zvezde, priča čaršija. Tipsarević nije ubeđen u to. „Imao sam ponude da treniram i u Majamiju i u Barseloni, sam sam izabrao da ostanem u Beogradu. Možda sam pogrešio, ali ko kaže da sam otišao da ne bih ’prolupao’ i posle godinu dana, bez porodice, bez društva, rekao – šta će meni ovo, vraćam se kući. A sve i da sam ostao na akademiji, pitanje je dal’ bih bio ovo što je Đoković sad. Moja karijera ide uzlaznom putanjom od početka, ali možda ne tempom koji ljudi očekuju. Osvojio sam Gren slem kao junior i odjednom su svi predviđali – ovaj mali će biti prvi“, priča Janko i skromno dodaje da mu je za sad bitno da uđe u 30 najboljih i bude nosilac na turnirima.

Bez obzira na plasman, uvek je ubrajan u srpske teniske zvezde. „Ne bih da budem preskroman, ali realno gledano, ovo troje, Novak, Ana i Jelena, jesu za koplje ili dva ispred mene. Nije mi uvek lagodno što je u toj priči uvek „i Janko“ jer sam svestan koliko sam iza njih, a najstariji sam u toj ekipi“.

Bio je on popularan i ranije, pre teniske groznice i prijalo mu je da se pojavljuje kao deo džet seta. Pripisuje to mladosti, danas mu već slikanje i ne prija preterano. Niti obraća pažnju na to misle li ljudi da je folirant zato što je istetoviran, što se farbao ili imao pirsinge. Nekada se trudio da objasni da naočare nosi jer mu je dioptrija 0,75, da se izmotava sa fizičkim izgledom jer mu tako prija, sad mu je svejedno ko šta kaže.

Ipak, ne može da veruje sa kakvom se euforijom prati tenis u Srbiji danas. Ali ne misli da će to večno trajati. „Za pet godina, nek’ imamo i prvog i drugog u muškoj i ženskoj konkurenciji i prvog u dublu neće to biti to, jer se publika prezasiti. Sumnjam da bi i ovoliko trajalo da Srbija ima više uspeha u onim popularnijim, ekipnim sportovima. Ali pošto u poslednje vreme ne možemo baš da ubodemo koš, ljudi u Srbiji su počeli da uče kako se navija na teniskim mečevima“, kaže Tipsarević.

On voli publiku. Ume, kaže, da ga ponese u nekim trenucima, ali ne traje to ceo meč. Potroši se, kaže, taj adrenalin, kao „pomoć publike“ u Milioneru i onda si opet sam. Kada publika navija protiv, već je teže.

Trudi se i da iskoreni tremu od bolje rangiranih tenisera. Tačno se seća trenutka kada je potisnuo „žmarce“, u čuvenom meču protiv Federera na Australian Open-u. „Najavljivač je pričao – sa leve starne sudijske stolice je igrač koji je osvojio tamo neke čelindžere, stizao do osmine finala.....Janko Tipsarević. A sa desne strane je igrač koji je osvojio, pa ne kaže broj Gren slem titula, nego nabraja jednu po jednu, a publika se zahuktava i zahuktava. U trenutku kada je izgovorio njegovo ime, ja od publike nisam čuo kako udaram lopticu. Tad sam se osetio kao na treningu, stali su svi trnci koji su mi klizili kroz kičmu“, kaže Tipsarević, koji recepte za hladnokrvnost prepisuje od najboljih.

Američki san

Kaže da taj stav ima Đoković, koji je i kao 50. na ATP listi ulazio na teren bez straha, sa mišlju – ja pobeđujem i iduće godine sam broj jedan.

Od boljih uči i kako se podnose porazi. Ranije je svaki morao da proživi zaključan i zamračen u sobi po dva dana. Sada se vodi rečenicom koju je izgovorio Rodik – lakše je biti iznerviran, nego razočaran. „Razočaran si kada shvatiš da si dao sve od sebe, ali te je protivnik nadigrao. Iznerviran je onaj igrač koji umisli da bi pobedio, samo da mu nije sudija uzeo poen, da je vetar manje duvao, da je stigao jednu loptu... A samo je kao razmaženo derište dozvolio da drugi faktori utiču na njegovu igru. Neki igrači jednostavno nemaju hrabrosti da sebi priznaju da su dali sve od sebe i ipak izgubili“, kaže Tipsarević.

Kad je slobodan ili igra igrice dok ga mlađi brat ne opomene da je preterao, ili čita nešto teže štivo, poput knjige „Mapa duše“ Karla Junga. „Filozofiju i psihologiju čitam jer volim, ne zato što mi mogu na bilo koji način pomoći na terenu. Možda čak zbog svega toga previše analiziram, gubim se u detaljima. Jačina servisa i brzina izlaska na mrežu nemaju veze sa koeficijentom inteligencije. Jeste da se radi o najkompleksnijem sportu, jeste da laiku izgleda da je teniser naučnik za fudbalskog golmana, ali nije to tako. Ima igrača koji su u samom teniskom vrhu, a nemaju veze sa životom“, priča Janko Tipsarević.

Nema planove za kraj karijere, računa da ima vremena, da će igrati bar do 30. godine. Možda i ne ostane u tenisu. A možda se skrasi na godinu dana pa shvati da ne može da živi na jednom mestu, da je te hotelske sobe i avione, na koje se danas žali, toliko zavoleo da bez njih ne može. Ali, ne privlači ga srpski ideal da do 30. treba zaraditi pare, a onda otvoriti kafić i ne raditi ništa. Zasad je bitno da je ostvario američki san - zaradio je svoj prvi milion.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.yu