Sveta Vasiljević, direktor Jamnice d.o.o. Beograd – profesionalnu "žeđ" nije lako utoliti

(Sveta Vasiljević)

- Fakultetska diploma nije od neke pomoći, ako služi da nahrani nečiju sujetu ili ako se za nju borite u nadi da će vas „lansirati“ u direktorsku fotelju. Do te, mnogima privlačne funkcije, mene je odveo predan i uporan rad, kao i velika želja za dokazivanjem. Svakog kupca i danas-danas, kao i prvog dana kada sam počeo da radim, poštujem i doživljavam kao malog Boga i tražim od svojih saradnika da ga tretiraju kao najvažniju osobu na svetu.

- Ja sam svoju karijeru počeo kao pomoćnik vozača kamiona, nastavio kao komercijalista, ali sam uz ovakav pristup stigao do mesta na kome se sada nalazim – sumira svoje poslovno iskustvo na početku razgovora sa urednicom eKapije, Sveta Vasiljević, generalni direktor predstavništva hrvatske „Jamnice“ u Beogradu, dodajući u šali da se još ne može pohvaliti da je dobar menadžer, jer - još dosta radi.

Titulu „dobrog menadžera“, kako navodi, mogu sa ponosom da nose samo oni direktori koji su „sve stvari postavili na svoje mesto“ i sada samo „nadgledaju situaciju“. To je sebi, objašnjava, postavio kao sledeći profesionalni izazov, baš u skladu sa preporukama američkih autora knjiga o biznisu, koji tvrde da je menadžer, koji nema zapisan cilj u svesci i ne pročita ga svako jutro, na najboljem putu da propadne.

Ameriku je do sada video samo na TV, ali je doživeo da mu se u sred Srbije ostvari „američki san“. U „Jamnicu“, koja je najveći proizvođač mineralnih voda u Hrvatskoj, došao je sa mesta direktora prodaje u kompaniji „Si&Si“. U subotičku kompaniju došao je, pak, sa pozicije regionalnog direktora za Vojvodinu, centralnu Srbiju i Crnu Goru u „DelYug“-u. U predstavništvu grčke kompanije Sveta Vasiljević je za tri godine prešao put od pomoćnika vozača kamiona, kome je, kako navodi, služio i kao „navigator“, preko komercijaliste, do direktorske fotelje.

- U „DelYug“-u sam se zaposlio sasvim slučajno. Na preporuku prijatelja javio sam se na konkurs za vozača kamiona, iako nisam imao dozvolu. Pozvan sam na razgovor, a usred razgovora se u firmu javio direktor, po nacionalnosti Grk, koji se izgubio negde u blokovima Novog Beograda. Pošto je čovek veoma loše govorio engleski, niko u firmi nije mogao da pretpostavi gde se nalazi. Inače, ja sam odlično poznavao ovaj deo Beograda, jer sam prethodno bio suvlasnik pizza servisa u Zemunu, tako da sam vrlo često razvozio pice po Novom Beogradu. Ponudio sam budućim poslodavcima pomoć i brzo pronašao Grka – priseća se Vasiljević, navodeći da mu je Grk posle toga odmah ponudio posao.

Nije mogao da radi kao vozač kamiona, ali je mogao da „fizikališe“ i asistira vozaču kamiona, sa kojim je u tandemu, za neverovatne 3 godine (od 1997. do 2000. godine) uspeo toliko da napreduje da je sa 30 godina već imao svoj kabinet, sekretaricu i službeni automobil.

- Prvih godinu dana radili smo od 6 ujutru do 12 noću, bez slobodnog vikenda. U celoj toj priči, nismo čak ni primetili da nas Grci „prate“, sve dok nam jedna prodavačica na to nije skrenula pažnju. Posle godinu dana, nas dvojica smo izabrani za najbolji tim u celoj kompanija. Ubrzo nam je bilo ponuđeno da se opredelimo, za bonus ili za napredovanje. Ja sam se odlučio za napredovanje, mada mi se od „bonusa“ zavrtelo u glavi. Ali, za posao komercijaliste bio mi je potreban auto, koji nisam imao. Pozajmio sam novac i kupio „golfa kockicu“, koji mi se posle dva meseca na autoputu bukvalno raspao – kaže Vasiljević, navodeći da je potom uspeh smenjivao novi uspeh, samo „malo veći“.

Ubrzo je postao zamenik regionalnog direktora za Beograd, pa regionalni direktor za područje Beograda, potom je „svoju delatnost“ proširio i na Vojvodinu, centralnu Srbiju i Crnu Goru.

- Iz ove priče me je „pomerio“ jedan prijatelj pitanjem - šta ću raditi za 30 godina. Seo sam, razmislio i shvatio da sam veoma rano došao gotovo do samog vrha i pitao sam se, a šta dalje. Iznad mene je bio samo generalni direktor. Znao sam da po prirodi vlasništva u kompaniji nikada ne mogu sesti na njegovo mesto. Čoveka je grčka „Delta“ poslala da bude generalni direktor „DelYug“-a u Beogradu i na toj funkciji je i dan-danas. I, ja sam shvatio da su mi potrebni novi izazovi – navodi Vasiljević.

Prešao je u „Si&Si“. Iako je pod njegovom „palicom“ subotička kompanija oborila sve dotadašnje rekorde u prodaji, odlučio je posle godinu dana rada, da se upusti u novu „avanturu“ zvanu – „Jamnica“.

- U „Jamnici“ sam bukvalno krenuo od nule. Moj prvi zadatak kao direktora bio je odlazak u advokatsku kancelariju sa projektnim zadatkom - „poznati hrvatski proizvođač vode želi da otvori firmu u Srbiji“. Potom sam zaposlio sekretaricu da mi pomogne oko sakupljanja papira – navodi Sveta Vasiljević i objašnjava da je „Jamnica“ posle skoro 3 godine prisustva ostvarila zapažene rezultate na tržištu voda u Srbiji, a da je voda „Jana“ već prepoznatljivi brend, koji naši sunarodnici veoma rado piju.

Kaže da je njegovu profesionalnu „žeđ“ teško utoliti. U šali dodaje da će „svoju perspektivnost“ tek pokazati. Svestan je, objašnjava, da to iziskuje i mnogo rada, ali navodi da mu je malo šta u životu i bilo „poklonjeno“.

Oca je izgubio kad je imao samo 2 godine. Majka život nastavlja u Nemačkoj, u želji da sinovima obezbedi sigurniju budućnost, tako da brat i on ostaju u Lazarevcu kod babe i dede. Već od 16. godine bio je potpuno samostalan, a njihova kuća na Zvezdari najbolja „igraonica“ u gradu.

- Majka nas je iz Lazarevca poslala u Beograd, kod ujaka, jer je smatrala da ćemo u velikom gradu steći bolje obrazovanje. Kupila nam je kuću u kojoj brat i ja i danas živimo sa porodicama – objašnjava, navodeći da je početkom devedesetih i sam otišao u Nemačku, gde je radio kao fizički radnik.

Skoro šest godina je lutao po Zapadnoj Evropi u potrazi sa sigurnim utočištem, „snalazio se na razne načine“ a potom je za Novu 1996. čvrsto odlučio, objašnjava, da promeni život. I javio se na konkurs „DelYug“-a.

Tako je počela ova naša priča....

Inače, Sveta Vasiljević je rođen 1972. godine. Oženjen je i ima dvoje dece.