Ergela Kelebija na granici sa Mađarskom - Lepotani sa severa Bačke

Mefisto i Moris su braća. Vođeni nečujnom komandom izašli su iz štale osedlani i spremni za trening. Iz prve ne baš orni za poziranje. Sve dok ih momak i devojka nisu zajahali. Prvo sam slikao Morisa, pa Mefista. Shvativši moj upitni pogled, Tereza Keresteš, direktorka ergele Kelebija, klimnula je glavom: "Da, to je on, jedan od 100 lipicanera koji je iznad proseka."

Ergela Kelebija, nadomak granice sa Mađarskom, osnovana je 1993. na svega dva hektara i s nekoliko starih kobila kupljenih u Karađorđevu, Vučjaku (BiH), Đakovu... Petnaest godina kasnije ergela je prerasla u impresivan kompleks na 20 hektara, sa veštačkim jezerom, moderno opremljenim štalama, prostranim pašnjacima, takmičarskim terenima, cvetnim lejama i objektima u panonskom stilu. I 60 lipicanera među kojima se nalazi po jedno priplodno grlo iz svih šest osnovnih linija pastuva - Maestoso, Conversano, Favory, Neapolitano, Pluto, Siglavy. I za razliku od većine ljudi koji o svojim precima malo znaju, poreklo ovih konja poznato je do detalja čitavih 428 godina unazad - od 1.580 godine kada je ova rasa konja nastala u mestu Lipice u Sloveniji, u tadašnjoj Habsburškoj monarhiji.

- Lipicaner je pametan konj koji je služio za razonodu carevima i njegovim dvoranima i koji je uzgajan za špansku školu jahanja koja zapravo predstavlja umetničko jahanje slično baletu. Kao najplemenitiji i najgraciozniji u svojoj vrsti, lipicaneri mogu da izvedu ono što drugi ne mogu. Izuzetno su povoljni za treniranje koje počinje od četvrte godine i traje osam godina - objašnjava Tereza Keresteš, žena puna energije i sasvim posvećena poslu.

Za to vreme Mefisto i Moris lagano kasaju, povremeno odbijajući da udovolje zahtevima jahača. Momak na Morisu za nijansu je uspešniji od plavuše na Mefistu u čijim ušima damari njene treme odzvanjaju jače od nežnih komandi.

- Konj oseća da li je jahač nervozan i da li se plaši, jahač je njegova sigurnosna tačka. On ne razume jezik, ali poznaje glas ili naglasak. Kad mu kažeš - hod, konj razume da je to reč bez naročite dinamike, za razliku od reči - kas, koja u intonaciji sadrži impuls za ubrzanje koraka - priča Tereza, dovikujući "bravo" devojci koja je u međuvremenu privolela Mefista na elegantan lagani trk nalik usporenom snimku na kome atletičar preskače prepone.

Napuštajući braću dolazimo do ograđenog prostora gde ne odvajajući se majke trčkaraju ždrebići stari od jedne do tri nedelje među kojima se, veruju u Kelebiji, kriju perspektivna grla iz svake linije pastuva. Crni ili braon, kakvi se inače rađaju, oni vremenom bivaju sve svetliji, da bi oko sedme godine postali potpuno sivi. Ne beli, kao što se obično misli, već sivi jer beli konji, kaže Tereza, ne postoje.

Odrasli lipicaneri teški su do pola tone, izrazito atletske građe, lepe glave i čvrstih nogu, sa repom i grivom obraslim finom bogatom dlakom. S jedne strane neustrašivi, a s druge lirski i otmeni, zbog čega njihovo kretanje neki nazivaju plesom. I uz sve to lipicaneri lako uče, povodljivi su i poslušni, ali i jako osetljivi.

- Selidba je za konje veliki stres i treba im najmanje mesec dana da se naviknu na novog gazdu. Najteže se navikavaju na samoću, a pošto se vežu za decu koja ih jašu, rastanci su često veoma dirljivi. Zato ljudi izbegavaju da kupe konja za kojim prethodni vlasnici mnogo žale jer se boje da neće s njim imati sreće - kaže Tereza.

Ergela Kelebija poslednjih godina mnogo radi na širenju turističke ponude i organizaciji brojnih manifestacija - škole jahanja, turnira u preskakanju prepona, takmičenja zaprega itd. Među brojnim poznatim posetiocima, s posebnim pijetetom pamti se poseta patrijarha Pavla koji još iz detinjstva gaji veliku ljubav prema konjima. Ipak, najdraži gosti su deca za koje se organizuju razni programi među kojima poseban doživljaj predstavlja desetodnevno kampovanje na ergeli. A kao novitet u pripremi je "staza znanja", petnaestak bilborda raspoređenih po ergeli na kojima će stajati tekst u kome o svom životu priča tek rođeni lipicaner: "Ja sam ždrebe, rođeno posle 333 dana, od oca..." Ulaznica za ovu dvosatnu šetnju ergelom košta 250 dinara.

Konji sa Kelebije pobeđivali su na mnogim domaćim i međunarodnim turnirima, a uspešan rad krunisan je i članstvom u Međunarodnoj organizaciji uzgajivača lipicanera koja je svoju godišnju skupštinu 2007. održala upravo na Kelebiji.

Za razliku od Banata gde skoro svaka kuća ima konja, u Bačkoj je do pre dve-tri decenije držanje konja bilo sramota. Danas je to stvar prestiža. Konji iz Kelebije prodavani su u Češku, Mađarsku, Finsku, Sloveniju, Nemačku.

- Cene su različite od nekoliko hiljada pa do 25.000 evra. Ali ako konj toliko košta, gazda ga sigurno neće prodati - kaže Tereza skrećući pogled ka Mefistu.

A "gospodin natprosečni" odmahuje grivom, kao da poručuje: "Dosta ste me slikali." Ipak pokušavam. Molim plavušu da podigne pogled i - "škljocam". Na ekranu digitalca ostaje prizor za pamćenje. Na lepom konju još lepša devojka.

Od države - jedan račun za struju
Tereza Keresteš kaže da se ergela Kelebija sama izdržava, a od Ministarstva poljoprivrede godišnje stiže podsticaj dovoljan da plate jednomesečni račun za struju. Od opštine Subotica ni toliko.

Kada je reč o nabavci hrane, i tu je snalaženje dominantno. Ovas i detelinu nabavljaju sa poljoprivrednog dobra u Tavankutu, a nakon proširenja ergele konji češće idu na ispašu. Tim pre što kvalitetno livadsko balirano seno jednostavno nema gde da se kupi.

Titov lipicaner u Ginisovoj knjizi
Četiri godine ljudskog veka odgovaraju jednoj godini života konja. Samo retki konji dožive duboku starost od 30 i više godina. Jedan od njih je lipicaner Maestozo koji je, zbog činjenice da ga je jahao Josip Broz Tito, imao retku privilegiju da doživi prirodni kraj. Nakon Brozove smrti njegov konj iz linije pastuva Maestozo provodio je staračke dane u ergeli Karađorđevo i doživeo po jednima 36, a po drugima čak 45 godina i kao drugi najstariji lipicaner u istoriji ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista od 16.03.2008