Šta pravi ćurčija?

Danas je mnogim ljudima zanimanje "ćurčija" protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna. Ovaj zanat veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu. Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji. Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe. Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf. Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog Ilije koji je njihov zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti Ilija. Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji. Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni i nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi. On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasleđe ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha. Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19. veka kožusi počinju da se boje i ukrašavaju.

Krajem 19. veka i početkom 20. veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde. Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori pravili bunde, mada sve ređe od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno. Od sredine 20. veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.