Ana Tripović, KBC Securities - "Ribanje" kao san

Otac, pomorac iz Tivta, proputovao je čitav svet, i ulagao novac u hartije od vrednosti kad većina ljudi u tadošnjoj Jugoslaviji nije znala ni čemu služi berza.

“Imala sam predivno detinjstvo jer sam živela u pomorskoj porodici”, počinje priču Ana Tripović, predsenica Upravnog odbora KBC Securities.

Svaki raspust za nju je značio putovanje, a brod kojim je upravljao njen otac vodio je sestru i nju širom sveta: od mediteranskih zemalja, do Pakistana. Još kao dete bila je na svim kontinentima, osim Australije i Južne Amerike. I naučila jezike koje i danas koristi: italijanski, španski, francuski, engleski. “Maštala sam da budem pomorac, iako sam žensko. More i putovanja mi znače mnogo, na moru sam se osamostalila, stekla iskustva koja mi znače za čitav život. More me smiruje. Kad mi je teško, sedam na avion i odlazim kući u Tivat da vidim more”, kaže ona.

Kad priča o moru, menja pomalo strog izraz lica. Pokušala je da provede odmor na planini i odmah se povredila na skijanju. “Na moru mi se to ne bi desilo. Za mene je barka, jedrenje i ribanje”, kaže. A kad dođe na posao, najviše voli da čuje poziv kuma koji se već vratio iz “ribanja” i pita je koju ribu da joj pošalje avionom za večeru.

Ipak, i njen životni prostor se smanjuje. Omiljeno poluostrvo Luštica, na kom je pre svake školske godine u srednjoj školi provodila tri nedelje u kampu među maslinama, polako počinje da se pretvara u građevinsku zonu. “Bojala sam se da odem tamo ove sezone zbog priča da je poluostrvo naruženo”, kaže ona dok otpija gutljaj vina. Konobari koji je dobro poznaju pitaju da li je vino dobro. Klima glavo i kao uzgred, pomalo rezervisano, kaže da voli da pravi vino.

Pošto otac nije imao muško dete već samo nju i sestru, neko je morao da preuzme tradiciju pravljenja vina. “Ljudi uglavnom misle da je to isključivo muški posao, ali ja to volim. Pravim početkom jeseni vino i rakiju, a sa prijateljima i komšijama jedva čekamo novembar da isprobamo mlado vino koje smo napravili. Svi probamo vino jedni od drugih i malo se takmičimo”, priča neobavezno kao da je pravljenje vina najjednostavnija stvar na svetu. “Poslednje tri godine nisam, nažalost, učestvovala zbog velikih obaveza. Poslednja berba je bila fenomalna. I to me stalno vuče tamo: dobro vino, dobra riba, more i ljudi koje volim”.

Konobari restorana “Balzak” je poznaju jer živi sprat iznad i redovno dolazi posle posla. Kako kaže, voli da dođe ovde zbog “dobre ekipe”. Osoblje zna mnogo o vinu, znaju šta da preporuče i vole druženje i priču. “Ovde se ispričam sa njima, možda im i dosadim nekad, ali sve što me muči, što mi smeta, ostaje ovde. Naravno, vino se pije posle trgovanja”, priča Ana.

Priznaje da u odabiru restorana ima i onog “crnogorskog rezona da ne bude daleko”. Pa je restoran ispod stana, a stan na 400 metara od posla. “Kad već biram, bolje je da sve bude što bliže da ne gubim vreme”, priznaje kroz smeh.

Na kraju fakulteta trebalo je da ode u Njujork. Rezervisala je stan na Menhetnu i prijavila poslediplomske studije, ali želja da jednom stupi na parket njujorške berze joj je tom prilikom izmakla: 11. septembar je srušio “kule bliznakinje” i - deo njenih snova. Opet je spas bila Luštica i njene plaže Žanjice i Mirošte. Nakon par meseci vratila se u Beograd da nađe posao. Slala je prijave za posao na više adresa i prva je odgovorila brokerska kuća Senzal. Za manje od godinu dana, Ana je postala rukovodilac brokerskog odeljenja.

“To je srce brokerske firme i to je posao koji mi je i dan danas jako drag. I dalje sedam u toku trgovanja za isti sto za kojim sam trgovala više od pet godina. Ja sam adrenalinski zavisnik, i to je ono što me drži u ovom poslu”, dok priča o trgovanju oči joj postaju sjajnije.

Nakon četiri godine, postala je predsednik upravnog odbora, a Senzal je kupio belgijski KBC. Sad ima drugačiji posao, vodi firmu, a umesto da prodaje i kupuje akcije, bavi se prodajom naše zemlje kao destinacije za ulaganje.

“Pred velikim investitorima prodajem državu kao tržište, a ne akcije. To je teško, ali je opet izazov privući nekog ovamo pored svih svetskih tržišta na koje mogu uložiti novac. Da ga pored Južne Amerike, Afrike i Azije privučemo na Balkan u Srbiju, koja je stalno u nekim političkim problemima”, kaže Ana.

Ipak, upornost kojom zrači i koja ju je postavila na čelo firme omogućila joj je da kontaktira najveće svetske investitore u Londonu i u Njujorku i lično prošeta parketom Njujorške berze koji joj je pre šest i po godina ostao nedosanjan san. Kaže da veruje da će uspeti da proda ideju ulaganja u Srbiju. Izjava u trenutnim okolnostima deluje hrabro.

“Hrabrost je, uz strpljenje, najvažnija osobina koju moraš imati u ovom poslu. Ko nije hrabar nikad neće doneti odluku, nikad neće ni zaraditi. Nije bitno ni ako nekad izgubiš, važno je da igraš igru. Ja podstičem i sve zaposlene da budu hrabriji, jer ako ne veruju sebi, ko onda da im veruje”?

Ipak, strpljenje je osobina koja je ne krasi previše. Gleda na sat, ali uljudno ne prekida ručak koji se odužio. Shvata šta je rekla trenutak pre toga. “Ja oduvek nemam dovoljno strpljenja. Tek u poslednje dve godine sam shvatila koliko je važna izreka ‘strpljen - spašen’”.

Ima još jedan porok koji brokeri moraju da izbegnu - alavost. “Alavi ljudi kad tad nastradaju”, poručuje ona. Priča kao neki vetaran a ne devojka u kasnim dvadesetim. Privatizacija i haotično trgovanje u tranzicionoj zemlji umnožavaju svaku godinu iskustva. “Drago mi je što sam učestvovala u toj početnoj fazi kada se tržište tek formiralo i kad smo trgovali u zgradi Beogradske berze. Sad je možda udobnije trgovati elektronski, ali nema kontakta sa kolegama, kafe, priče, saveta... Sad moram maltene da teram zaposlene da izađu na pauzu i druže se sa kolegama. Ljude iz branše sa kojima se družim upoznala sam u tom periodu”, kaže ona.

Sledeći, možda i najveći korak u životu će, kako sama kaže, biti udaja koju planira za nekoliko meseci. Muž će morati dobro da se potrudi da parira ženi koja pregovara o milionskim poslovima, zna da pravi vino, vozi barke i lovi ribu. Srećom, ona zna i da je skuva.

I dok i dalje razmišlja o dovođenju velikih investitora, ova devojka koja priznaje da i dalje nije ostvarila ambicije porodice koja očekuje da postane milioner, gleda kolege u inostranstvu koji idu u penziju sa desetak godina staža više od nje.

“Mene već sad vuku misli ka kući. Trenutno to lečim odlascima za vikend. Ali, kad jednog dana odem tamo za stalno, baviću se nečim drugim, možda ću raditi nešto od kuće. Posvetiću se porodici i svim malim i jednostavnim stvarima o kojima maštamo, a koje ne stižemo da radimo u trci za karijerom i novcem”.

poziv na pretplate na - www.emportal.co.yu