Ubrzan razvoj industrije fondova - "hedž" fondovi već u komšiluku

Pojava prvih domaćih investicionih fondova, početkom prošle godine, doprinela je ublažavanju bankocentrične strukture srpskog finansijskog tržišta, čime je građanima ponuđena alternativa u izboru investicione strategije.

Time je započet razvoj specifične finansijske industrije koja će jačati s približavanjem Evropskoj uniji, sveukupnom transparentnošću poslovanja, porastom likvidnosti finansijskih instrumenata i širenjem znanja o investicionim fondovima. Očekuje se da će se dalji razvoj i domaćeg i regionalnog finansijskog tržišta bazirati na razvoju kako klasičnih, tako i uvođenju savremenih vrsta fondova i investicionih strategija.

S tim u vezi, kako navodi Branko Jović sa Beogradske berze, nedavno je objavljena vest da je u Republici Srpskoj registrovan prvi takozvani "hedž" fond.

Ta vrsta fondova premijerno se pojavila 1949. godine, kada je Alfred Džons prvi pokrenuo fond koji je zauzimanjem tzv. dugih i kratkih pozicija na tržištu omogućavao postizanje ciljne izloženosti tržišnom riziku.

Prednosti ove vrste ulaganja postale su interesantne bogatim individualnim investitorima, koji su tražili alternativu tradicionalnim oblicima investiranja.

Hedž fondovi imaju tretman "divljih" fondova – koji čak i ne moraju da budu registrovani – po pravilu, ne podležu zakonskim propisima koji regulišu rad registrovanih investicionih fondova. To se može objasniti činjenicom da ne postoji mehanizam koji bi mogao zabraniti određenoj grupi individualnih investitora da udruže novac, znanje i vreme, te da sa zajedničkog računa investiraju novac.

Poslovanje "hedž" fondova moguće je samo ako izbegavaju zakone koji ograničavaju politike investiranja investicionim fondovima. Primera radi, "hedž" fondovi u SAD organizovani su tako da nemaju potrebu da poštuju restriktivne zahteve Komisije za hartije od vrednosti, koja nadzire rad tržišta kapitala.

Osnovna prednost "hedž" fondova je u tome što mogu investirati na način koji nije dozvoljen klasičnim investicionim fondovima. Konkretno, "hedž" fondovi imaju mogućnost ulaganja u sve vrste finansijskih instrumenata, bilo da je reč o berzanskom ili vanberzanskom tzv. OTC tržištu.

Minimalan ulog za ulazak u "društvo" kreće se od 250.000 do čak 25 miliona USD.

Većina fondova je, uz to, zatvorena za nove klijente. Stoga je ova vrsta investiranja namenjena velikim korporacijama i bogatim individualcima.

"Hedž" fondovi su netransparentni, jer nemaju obavezu objavljivanja informacija o tome gde i na koji način plasiraju sredstva članova. To ih čini nepogodnim za širu investicionu javnost, jer većina malih investitora sebi ne može da priušti visok stepen rizika koji podrazumeva ulaganje u hedž fondove. Organizovani su kao neka vrsta partnerstva, gde je glavni menadžer u isto vreme i glavni savetnik, odnosno investitor u fondu u kojem su članovi – klijenti ujedno i finansijera.

Najveći broj "hedž" fondova je registrovan "ofšor" jer na taj način mogu izbeći plaćanje poreskih obaveza.

Neki od poznatijih menadžera "hedž" fondova su Džordž Soros i Džim Kramer, koji je, primera radi, 2000. godine ostvario prinos od 36%.

"Hedž" fondovi na svetskom tržištu posluju već nekoliko decenija, ali se o njima više počelo pisati tek 1998. godine. Tada je "hedž" fond LTCM izgubio 4,6 milijardi USD, čime je ugrozio kompletan bankarski sistem SAD, s obzirom na to da su banke vodeći kreditori "hedž" fondova u toj državi.