Proizvodnja obuće svedena na puki opstanak - Obućarsku industriju ugrožava nelojalna konkurencija, uvozna zavisnost, visoke dažbine...

Industrija obuće u Srbiji već godinama nema stari sjaj. Na to nas je podsetila i prodaja nekada najveće fabrike u Evropi – "Industrije obuće Beograd", koja je početkom jula 2016. godine dobila novog vlasnika za svega 176.100 EUR. U poslednje dve decenije zatvorene su mnogobrojne poznate fabrike obuće u Srbiji, a kako za "eKapiju" objašnjavaju u Udruženju za industriju tekstila, odeće, kože i obuće pri Privrednoj komori Srbije, razlog za to je kriminalna privatizacija i masovni uvoz kineskih cipela koje, iako znatno lošijeg kvaliteta, lako nalaze kupce zbog povoljnijih cena. Kao primer navode da od nekada četrdesetak proizvođača u Kragujevcu trenutno postoji svega nekoliko radnji koje se bave proizvodnjom i prodajom obuće.

- Obućarska industrija Srbije danas je organizovana u okviru oko 300 preduzeća, u kojima radi približno 10.000 radnika, mahom ženske radne snage. Ova industrijska grana je izvozno orijentisana, a uvozno zavisna - tvrde u PKS.

Podaci pokazuju da je tokom 2015. godine industrija kože i obuće ostvarila uvoz u iznosu od 435.7 mil USD, što je za 10% više nego u istom periodu prethodne godine. Spoljnotrgovinski saldo je negativan i iznosi – 120,4 mil USD.

U periodu januar - decembar 2015. godine proizvođači kože i obuće ostvarili su i manju proizvodnju za 16,1% u odnosu na isti period 2014. godine. Zalihe su veće za 4,7%, a realizacija je manja za 17,4%.

Novopazarski "Ceco Line" se proizvodnjom obuće bavi više od 20 godina. Dnevno, u zavisnosti od potrebe, proizvedu i do 300 pari cipela. Godišnje iz pogona u Novom Pazaru izađe 25.000 pari obuće koji se osim kupcima u zemlji plasiraju i na tržišta bivše Jugoslavije, Rusije i Nemačke, a izvozu je namenjeno 80% proizvodnje.

Senad Avdović, vlasnik ove kompanije, kaže da je kriza proizvodnju svela na minimum i puki opstanak.

- Sve je gore i gore, mnogo obućara odustaje i menja posao. Nismo zadovoljni poslovanjem, opstajemo, ali uz neprestanu borbu.

Proizvođači su primorani da uvoze i osnovnu sirovinu za proizvodnju (kožu, svih vrsta), koje nema na domaćem tršištu. Preradni kapaciteti su zatvoreni, pa od nekada 27 fabrika za preradu i štavljenje kože u Srbiji trenutno rade dve - fabrika kože "Ruma" iz Rume (prodata Italijanima, prodaju još male količine iz magacina) i "Dafar" iz Zrenjanina. Obe su, međutim, u većinskom vlasništvu stranaca, i prerađuju kožu za poznate svetske brendove i za svoje potrebe. Naši proizvođači kožne galanterije i obuće sirovinu uvoze iz Italije, gde je koža dobro finiširana, i skupa, ili iz Turske.

U PKS napominju i da nam je stočni fond sve siromašniji iz godine u godinu što znači da će se do kvalitetne sirove kože na ovim prostorima, u većim količinama sve teže dolaziti u vremenu koje je pred nama.

Osim manjka sirovine, proizvođače "tišti" i nelojalna konkurencija, siva ekonomija, visoke dažbine i nedostatak kvalifikovane mlade radne snage. Rešenje vide u pojačanom carinskom i inspekcijskom nadzoru, smanjenju poreza na zarade i drugih parafiskalnih nameta, podsticaju izvoza i unapređenju obrazovanja.

- Država nas ne čuje. Trebalo bi više da se povede računa da se prate deklaracije, jer postoji roba različitog kvaliteta na tržištu. Domaći proizvođači bi trebalo da imaju prednost i država bi trebalo da pospeši proizvodnju kreditima ili smanjenjem poreza na doprinose kao što su uradili u BiH - ističe Avdović, napominjući da je potrebno što pre reagovati kako bi ostali u igri.

Osim preduzeća koja rade samo svoje proizvodne marke, pod svojim brendom, dobar deo proizvođača u Srbiji radi obuću ili delove obuće za poznate svetske brendove preko doradnih poslova. Iako je možda zvučno, da se u Srbiji šiju Prada ili Valentino cipele, stručnjaci upozoravaju da to nije recept za oživljavanje ove industrije.

- Perspektiva razvoja obuće Srbije ne može da leži u doradnim poslovima, s obzirom da oni donose malu zaradu proizvođačima, jer je nivo dodatne vrednosti nizak, a na međunarodnom tržištu vlada jaka konkurencija – kažu u PKS.

U Komori napominju da je strategija razvoja konkurentnosti bazirana na znatnom smanjenju ili čak ukidanju masovne proizvodnje i jednostavnih proizvoda, i da je naglasak potrebno staviti na kvalitet i dizajn. Takođe, s obzirom na to da se proizvodnjom obuće bave uglavnom mala porodična preduzeća, neophodna im je pomoć u pronalaženju kupaca za plasiranje svojih proizvoda na inostrana tržišta. PKS Zakonom ima tu obavezu.

Proizvođači i robna razmena

U Srbiji se proizvode sve vrste obuće: muška i ženska, kožna modna cipela, sportska, dečija obuća, gumena, plastična, kao i zaštitna, za različita zanimanja.

Firme koje su opstale na tržištu i uspešno se bave proizvodnjom obuće, prema podacima Privredne komore su: "Gepard" Novi Sad, "Mineks" Vranje, "Fratelli Babb" Obrenovac, R.V. Beograd, "Marko" Beograd, MUBB Beograd, obuća "Dijana" Ćuprija, "Aleksandar" Ćuprija, "Tigar" Pirot, "Ukus" Kovačica, "Kanin" Niš, "Boša", "Ceco Line" Novi Pazar i drugi. Značajni proizvođači dečije obuće su: "Baldino" Beograd, "Pavle" Bela Palanka, "Grubin", "Grey" iz Stare Pazove, "Pantarei" Kragujevac, "Vumo" Ugrinovci, "Leon" Šabac, "Milami" Požarevac, "Pollino" Zemun.

Strane firme koje se u Srbiji bave proizvodnjom obuće su: "Progeti" Vladimirci, "Falc East" Knjaževac, GEOX, Vranje, "Insert" Ruma, "Leonardo" Subotica i druge.

Industrija kože i obuće Srbije najveći plasman svojih proizvoda ostvaruje na italijansko tržište i to preko 50% svog izvoza. Ujedno se najviše uvozi sa italijanskog tržišta, oko 40%.