Miroslav Miletić, Bambi koncern - U slučajnost ne verujem

"Za sve što bih želeo da saznam potrebna su mi tri života, za sve što bih želeo da uradim dva, a ovaj jedan će mi biti dovoljan za sve što sam dosad naumio“

U mom životu je bilo tako malo slučajnosti da u njih uopšte ne verujem, kaže Miroslav Miletić, generalni direktor Bambi koncerna.

Nije slučajno što je devojka uletela „kao furija“ u kabinet profesora Pravnog fakulteta i sela na jedino slobodno mesto pored studenta treće godine. I nije slučajno što je on pitao da li može da joj pomogne da ponese ručnu torbu koja je bila velika kao putnička. Ta devojka koja je želela da ga „kazni“ po glavi tom istom torbom zbog „nepristojne ponude“ postala je njegova supruga nekoliko godina kasnije. Mada mu nije jasno da li su baš to bile magične reči kojima je osvojio, ostali su u braku do danas.

Nije slučajno ni što je već 25 godina zaposlen u Bambiju. Tamo je počeo da radi kao advokatski pripravnik, odmah nakon završenog fakulteta, ali je tek iz trećeg puta odlučio da ostane u požarevačkoj fabrici. Danas kad je prešao sve lestvice, od pripravnika do mesta generalnog direktora, na koje je izabran po peti put, kaže da je to „pogodno mesto za dokazivanje“ i da ostaje sve dok ima dobre rezultate. Između ostalih, rezultat je i to što su za Bambi ova i prošla godina bile najuspešnije.

U sastavu Bambi koncerna je fabrika čokolade Banat iz Vršca, a najpoznatiji brend plazma nastavlja da osvaja potrošače. “Volim da kažem da je plazma na početku nove istorije, da ulazi u fazu kada rađa svoju decu. Osnovni ukus plazme koji se nije promenio za 40 godina put je za nove oblike i ukuse, kojima praktično nema kraja“, kaže Miletić i dodaje da je taj keks posle toliko godina trajanja postao sociološki, demografski, pa i medicinski fenomen, jer postoje ljudi koji iz zdravstvenih razloga jedu samo plazmu. Miroslavu i njegovoj porodici keks plazma je sastavni deo ishrane „kao voda, mleko i hleb“. Naš gost, sam, nije sladokusac, kaže da mu je ta navika ostala iz detinjstva, tada se još „navukao“ na Krašove čokolade, koje su, tvrdi, bile najbolje u staroj Jugoslaviji.

Da studira prava motivisao ga je otac, a „oterala“ knjiga Fjodora Mihajloviča Dostojevskog Zločin i kazna. „Pravo daje slobodu. Ako pravo tumači onaj ko je predodređen da bude pravnik, onda su zakoni dobri, onda je i država dobra. Ako taj koji tumači pravo nema dispoziciju, kako bi se reklo u pravničnom žargonu, onda ne valjaju ni zakoni, a ni država nije dobra“, tvrdi Miletić. Kaže da nije bio student „štreber“, znao je da dobije šesticu, pa i da pokuša da se provuče na elokventnost i kad nije znao materiju, ali i da briljira. Toliko, da ga profesor gotovo obori. „Odgovarao sam kod jednog od mojih omiljenih profesora, kod Radomira Lukića, koji je pisao knjige isto onako kako je govorio; jasno, koncizno i precizno, tako da ste ga morali zavoleti. Toliko sam želeo da se dokažem pred njim da sam ’preučio’ ispit. Kod trećeg pitanja sam skrenuo sa teme, pokušavajući da objasnim na jednom primeru svoju ideju, a on me je prekinuo i ponudio mi da me obori, pa da dođem u septembru i dobijem deset. A ja sam mu rekao da nisam učio zbog ocene“, seća se Miroslav. Prava su mu davala slobodu da upozna tadašnji Beograd, koji je po njegovim rečima bio centar Evrope. Bio je jedan od začetnika, „ne bi se moglo reći osnivač, jer se nisam javno eksponirao“ kluba Bona Fides. Kao što su studenti tehničkih fakulteta imali KST, tako su pravnici imali svoj klub. “Provodio sam cele dane na fakultetu, u čitaonici, u Bona Fidesu sa kolegama. Vodili smo rasprave o stvarima koje su nas intrigirale tada. I po tome se razlikuje tadašnje vreme od današnjeg. Danas mladi ljude sede po kafićima i ne razgovaraju, jer šalju poruke preko telefona. A SMS porukama, kao ni mejlom, ne može se iskazati sve što se može usmeno reći. To uostalom ni ne zahteva neki veći umni napor“, priča Miletić. Iako mu nije bilo suđeno da se bavi pravom, brani profesiju kao da je iz struke.

Smatra da u toj oblasti i dalje rade ljudi koji su entuzijasti, a ne tvrdokorni prenosioci zakona. „Pošto sudija odlučuje o ljudskim sudbinama, ne postoji ta vrednost, materijalna ili nematerijalna, koja bi mogla da parira vrednosti ljudske sudbine. A sudija, ma koliko bio ubeđen da je doneo pravu odluku, teško da može da bude siguran da li je ’odmerio’ odgovarajuću kaznu“, kaže Miletić. Ta neprijatna neminovnost pravosuđa je i uzrok što Miroslav nije odlučio da se bavi advokaturom. Kaže da bi se suočio sa dilemom svoje prirode: „da li bih mogao da branim nekog ko ne zaslužuje da bude odbranjen i da li sam dobro branio onoga ko zaslužuje da bude oslobođen“.

Nevolje s hedonizmom

Sa onom devojkom sa početka priče u braku je već više od dvadeset godina. Poredi brak sa poslom. Kaže da je u oba slučaja najbitnije imati cilj. „A cilj je da ostane nova vrednost. U poslu je to nešto što ste stvorili i po čemu će vas ljudi pamtiti, a u braku su to deca. Ne postoji ništa što može da zameni osećaj da ste stvorili svog malog klona, ma koliko se on razlikovao od vas“, tvrdi Miletić. Kaže da je nemoguće da ljubav „pređe“ sa partnera na decu. To su, smatra, neuporedive ljubavi. „Svaka ljubav ima svoj zapisani genetski kod, ne može se na silu održati niti raskinuti, već postoji hiljadu životnih situacija koje ljubav umanje ili pojačaju“, kaže Miroslav. Njegova supruga se – «dogodila. Kao Anika u Andrićevoj pripoveci. Kao i dva sina». Sa mlađim igra tenis, koji mu pomaže da se izbori sa potencijalno neželjenim kilogramima, pošto kad pretera sa hedonizmom u toku jednog dana ponekad dobije kilogram ili dva.

I potrebna su mu tri života da nauči sve što bi hteo, dva da uradi sve što bi želeo, a ovaj jedan što ima iskoristiće da uradi sve što je dosad naumio.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu