Kako su Nišlije dočekivale turiste u 16. veku - Hoteli bez kreveta, smeštaj za dve aspre

U leto 1555. godine kroz Niš je prošao i u njemu noćio Flamanac iz Belgije Ozher Gislen de Bezbek. Bio je diplomata španskog kralja Karla V u Carigradu od 1555. do 1562. godine. Mnogo je putovao po Turskom carstvu, obilazeći čitavu Malu Aziju, Krim i Balkansko poluostrvo.

Svoj putopis, u obliku pisama, objavio je 1581. godine u Antverpenu pod nazivom "Putovanje u Carigrad i Amaziju" . U njegovim pismima sa puta objavio je veliki broj starih rimskih i grčkih izvora, zapisa sa starih spomenika i stare srpske narodne pesme. Zapisao je dosta podataka o zivotu u Turskoj, o flori i fauni, a u Belgiju i Flandriju preneo je lalu, jorgovan i kesten iz Turske.

Na početku njegovog obimnog putopisa, u prvom pismu, zabeležio je i priču o Nišu.

"Posle ručka krenusmo iz Jagodine da bismo spavali u Nišu. Nedaleko od ovog grada protiče reka koju stanovnici zovu Nišava. Sledili smo je do Niša. Primetio sam na jednom mestu, preko obale, da se pojavljuju tragovi starog rimskog puta, zatim jedan mali mermerni stub, ali toliko oštećen da nisam mogao da pročitam latinski natpis.

Stigosmo rano u Niš. Ovaj grad je vrlo prijatan. Mali je, ali najnaseljeniji u zemlji, i u njemu ima najviše dućana.

Čini mi se da čujem kako mi kažete da ponešto nedostaje u pogledu tačnosti o onome što sam obećao, ali čekajte, evo prilike da vas zadovoljim. Ostaje mi još da vam ispričam o gostionicama koje sam video na svom putovanju i koje ću vam u potpunosti opisati. U njih primaju sve, kao što to rade kod nas u gostionicama. Zovu se hanovi ili karavansaraji.

Zidani su slično kao College de France (francuska škola) i sve su osnovane kao zadužbine, a oni koji ih drže, obavezni su da prihvate sve putnike namernike, koji se u njima mogu zadržati koliko im se svidi, plaćajući im po dve aspre (novac) dnevno za hranu i smeštaj. Te građevine su prostrane, duge i široke i sve imaju velika dvorišta, u kojima se ostavljaju konji, kamile, karuce, pa i čitavi ekipazhi. U dvorištu se nalazi zgrada zagrađena zidom visokim četiri stope, u kojoj su smeštene sobe za strancetrpezarije, kuhinja, garderoba.

...U ovim karavansarajima ne postoje kreveti. Kada Turci hoće da spavaju, stave ćilim na pod, preko njega prostru kaput, pod glavu stave pokrivače od konja, a veliki kazak (kaput) postavljen krznom, koji im danju služi kao odeća, koriste kao pokrovac: stoga ne strahuju da će mekoća njihovih ležišta poremetiti njihove pohotne snove.

Priznajem da sam imao muke da se priviknem na ovakvu vrstu smeštaja. Ima li neka jednostavnija i neudobnija stvar?

Ovi Turci ne skidaju oči sa nas..., zbog čega sam se trudio da nađem smeštaj kod nekih siromašnijih hrišćana iako sam tu bio jako stešnjen, jer su njihove kuće ili kolibe toliko male da često nisam mogao da smestim ležaj, pa sam tražio da mi razapnu šator. Često sam spavao potpuno obučen u svojoj kočiji, ponekad bi otišao da noćim u imaretu (slično javnoj dobrotvornoj kuhinji, gde se sirotinji delila hrana), što mi je više godilo. Imareti su u Turskoj vrlo dobro građeni, udobni su, imaju posebne sobe u koje primaju sve, bilo da je reč o Jevrejinu ili hrišćaninu, siromašnom ili bogatom.

Turci nemaju kao MI PREDRASUDA O POREKLU ILI UGLEDU. Ako neki paša ili sandžakbeg ide na daleki put, nimalo se ne ustručava da prenoći u Imaretu".