Kristof Cetl, Grawe osiguranje+Grawe nekretnine - Austrijanac na srpskom

Koliko “ex patriota” u Srbiji priča srpski? Tečno, bez gramatičkih grešaka, sa sve poslovicama i srpskim uzrečicama? Malo. Možda je čak Kristof Cetl, član upravnog odbora Grave osiguranja, i jedini. U Ukrajini je pričao ruski, u Irskoj engleski. U Rumuniji se samo potpomagao znanjem latinskog iz srednje škole, ne zato što nije hteo, nego je šest meseci ipak bio prekratak rok da se opismeni i na rumunskom jeziku.

Dakle, nije se opredelio da uči srpski zato što mu se posebno sviđa, već zato što je to njegova filozofija. “Ne želim da budem stranac u zemlji u kojoj živim, volim da razgovaram sa taksistima, da se družim sa običnim svetom, da idem u kućne posete...”, kaže mladi menadžer iz Austrije. Srbiju je, kaže, već obišao i upoznao za godinu dana koliko je ovde. Nedostaje mu još odlazak na krsnu slavu i pravu srpsku svadbu, pa da vidi sve što je od običaja bitno.

U Grave osiguranju radi 29 ljudi u administarciji i 250 u prodaji, a prosek starosti im je ispod 30 godina. Biće tu, nada se, uskoro prilike i da se svadbuje sa kolegama. “Ako me ne budu zvali, onda ću ja sa svojom devojkom da se ženim - ovde, po srpskim običajima”, kaže Cetl.

Zavoleo je i srpsku hranu, koja se služi u “nenormalno velikim porcijama”. “Najkasnije na granici, kada se vraćam iz Austrije, razmišljam kako bi mi dobrodošla jedna pljeskavica ili neki ćevap”, kaže Cetl dok jede ćureće rolnice. Ne baš najsrpskiji obrok, ali mu se posle lake ćuretine neće prispavati, kao kada bi pojeo klasičan domaći specijalitet - “meso sa prilogom od mesa”.

Rad od malih nogu
Počeo je da radi kao dete. U restoranu svojih roditelja, u okolini Graca. “Oni su mene školovali, normalno je bilo da ja njima pomažem u porodičnom poslu. Radio sam kao konobar, šanker.., sve što je bilo potrebno. Samo nisam bio kuvar, ali sam dovoljno često zavirivao u kuhinju da sada umem odlično da pripremim sebi ručak”. Sledeće zaposlenje Kristofa Cetla bilo je u ciglani u Gracu - od šest ujutru da šest uveče. Tu je, kaže, bio jedini Austrijanac, jer su fizičke poslove u toj firmi radili isključivo Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Otud mu je, valjda, i blizak ovdašnji mentalitet.

Onda je, i dalje kao student Visoke stručne škole za međunarodne ekonomske odnose u Ajzenštatu, počeo sa praksom u kompaniji Grave. Radio je činovnički posao, na obradi polisa, ali se intenzivno družio sa kolegama, da bi im se njegovo ime urezalo u pamćenju. Isplatilo se - pozvali su ga čim je završio fakultet i od 22. godine nije menjao kompaniju.

Danas je magistar ekonomskih nauka, pohađa doktorske studije, direktor je Grave nekretnina u Srbiji, nosi kravatu, ali ne stidi se poslova kojima je gradio iskustvo. „I ovde, kada zapošljavam ljude, volim da vidim da je neko radio u kafiću, na građevini ili neki fizički posao, jer onda znam da ti ljudi znaju da cene posao i, pre svega, znaju šta znači teško raditi“. Ceni i srpski sistem obrazovanja, čini se više nego bilo ko u Srbiji. „Ovde se nauči mnogo više nego u austrijskim školama i fakultetima. Ljudi znaju iznenađujuće mnogo: istoriju, geografiju, politiku... Svako se u sve razume“, kaže Cetl.

Ovde brže napredujem
Ima tek 26 godina i već ozbiljnu menadžersku poziciju - direktor sektora nekretnina (koji je tek u fazi razvoja, što znači da mu je još veća odgovornost) i član upravnog odbora Grave osiguranja. U Austriji bi za taj položaj morao da „greje klupu“ još bar 10-15 godina.

„Tamo je privreda već na zavidnom nivou, nema mnogo mesta za napredak. Mislim da ću ovde za nekoliko godina moći da se osvrnem i jasno pokažem - ‚Ovo sam ja napravio‘. Što mi dosta znači, jer verujem da će se Srbija brzo razvijati, da će Beograd uskoro postati poslovni i kulturni centar ovog dela sveta“, objašnjava Kristof Cetl zašto radije karijeru gradi u Srbiji.

Možda mu je Beograd malo „zamazao oči“ činjenicom da je odmah po dolasku imao prilike da ode na koncerte Duran Durana, Rolling Stonesa i Džo Kokera, na koje se ovde decenijama čekalo.

„Sâm sam birao da idem iz Austrije. Jedini sam u koncernu rekao da želim da radim u Ukrajini. Po tome sam zapažen i menadžment me je imao u vidu kada je Srbija došla na red. Volim da iskusim različite stvari. U Austriji je normalno roditi se, odškolovati, raditi i penzionisati se u Gracu. I, na kraju, šta si video od sveta? Grac?! Ja to nisam hteo“, kaže Cetl.

Jeste da je ovde trebalo učiti jezik i da se mora raditi 10-12 sati dnevno, ali tvrdi da mu to prija. Ni beogradske gužve mu ne smetaju, iako svaki dan prelazi mostove. Na posao na Novom Beogradu stiže pre gužve i kući se, na Vračar, vraća kad su svi već stigli.

Nesrpske zanimacije
Rad mu diktira slobodno vreme, zato ga i nema dovoljno. Posebno zato što, iako ne živi sam, njegove majce i košulje samo on pegla, redovno sprema kuću i pere sudove. Navikao je, ne smeta mu. Za sad nema vremena za svoj hobi - bubnjeve. A ima i obzira prema komšijama. Da je ostao na instrumentima koje je ranije svirao, ne bi se bunili - flauta i harmonika i nisu tako nepodnošljivo bučni. Ali, on je sa 16 godina odlučio da to više nije „cool“ i da je vreme da počne svirati bubnjeve.

U Srbiji je prestao da trenira i hokej na ledu - nema sa kim da igra, njegovi prijatelji ovde baš i nisu ludi za tim. Ali, ni to ga ne nervira, nije mu problem da se sa grubog, tipično muškog sporta, preorijentiše na ples - počinje sa devojkom da ide na časove salse.

Jedino što mu malo nedostaje jeste činjenica da životom u inostranstvu sebi donekle uskraćuje egzotična putovanja. „Kada živiš daleko od kuće i porodice, svaki slobodni trenutak koristiš da provodiš sa njima“, kaže Cetl. On čak ima i obavezu da se vrati u Austriju, u vreme kada bi mogao da uživa na Havajima. Vojnu obavezu, za koju se sam odlučio - biće vojnik do svoje 65. godine. „U Austriji imate tu mogućnost da posle odsluženih godinu dana vojnog roka ostanete u vojsci tako što ćete nekoliko nedelja godišnje provesti na vojnim vežbama. Ja to volim da radim. Kad drugi idu na odmore, ja se vraćam vojsci, tamo učim kako da budem vođa, kako da poboljšam svoj i učinak drugih ljudi“.

Došao da ostane
Ne planira da uskoro napušta Srbiju; posebno ne sada kada mu se pridružila i devojka. Sad i nju obučava da piše ćirilicu. On je već naučio. „Više nemamo ni stan u Austriji. Ovde smo i verovatno ćemo ostati narednih deset ili više godina, zašto da ne?“, kaže Cetl.

Nije neki standard, ali šta fali - splavovi, priroda, Ada Ciganlija, ljudi toliko prisni da jedni druge zovu „brate“ i „sestro“, iako se od juče poznaju... Sve su to prednosti koje je uzeo u obzir kada je odlučivao da nastavi svoj život ovde. I koje će on obilatije koristiti, za nekih dve do tri godine, koliko je sebi zacrtao da mora što vrednije raditi, da bi što više postigao.

Da li je siguran da će tada stati, da će se stvarno opustiti pre tridesete? „Ne znam ni sam. Ali, trenutno, vidim u Srbiji toliko mogućnosti koje moram iskoristiti i, dok to ne uradim, nema šanse da se smirim“, poručuje Cetl.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu