Aleksandar Jović, direktor Nacionalne korporacije za osiguravanje stambenih kredita - Bankarske bajke

Kada od rođenja, umesto bajki, slušaš bankarske priče, nekako se podrazumeva da nećeš postati auto-limar. Upišeš Ekonomski fakultet u Beogradu, ono što tamo ne naučiš, dođeš kući, pa pitaš roditelje bankare. Još ako se snađeš da u toku raspusta radiš u raznim firmama, eto i prakse, koja ovdašnjim školama nedostaje. Na kraju si diplomirani ekonomista, ravan onima koji su upravo izašli sa prestižnih svetskih fakulteta. Po tom receptu je “nastao” Aleksandar Jović, direktor Nacionalne korporacije za osiguravanje stambenih kredita.

Podcenjena psihologija
I čim je, kao stipendista Beobanke, dobio diplomu, počeo je da radi. U državnoj banci na izdisaju. “Nije problem raditi u firmi dok je u krizi - moglo bi se tu naučiti kako reagovati brže i efikasnije u rizičnim situacijama. Ali, problem je što u bankarstvu u Srbiji u to vreme nije bilo nikakvog posla, pa ni rizika. Šta se novo može dogoditi u firmi u kojoj se gotovo ništa ne radi?!”, retorički pita Jović.

Naučio je, doduše, i tu ponešto - veliki je sistem, intenzivni međuljudski odnosi, pa se upoznaju navike, iskustva, želje zaposlenih. Psihologija se ovde zanemaruje, trebalo bi, po njegovom mišljenju, da bude bitan predmet na svakom fakultetu. “Potrebno je proceniti saradnika, naučiti kako da mu priđeš i dobiti od njega ono što ti je potrebno, a šta je to drugo do psihologija”, kaže Jović.

Jović nije nikada zanemarivao ovu nauku - bavio se ljudima sa kojima je radio, zato danas zna kako da bude direktor. Ni strog, ni previše popustljiv. Neka pravila postoje, ali ne zahteva preoštru hijerarhiju. “Mislim da nekada jako definisana pravila ponašanja na poslu mogu lako da se prenesu i na porodicu i prijatelje. Jer, priviknut na krute forme, čovek ostaje prestrog i posle radnog vremena”, kaže Jović.

Pune ruke posla
Ali, pre nego što je došao do pozicije na kojoj je sada, otišao je iz Srbije na skoro dve godine. Nije mu bilo lagodno u Beogradu krajem devedesetih: bombardovanje je redovno najavljivano, a posao je stagnirao. Odlučio je da nešto promeni. Kod sebe, ne u zemlji, ipak nije Don Kihot. Otišao je u London da usavrši engleski jezik. Potom je radio u Anglo-Yugoslav banci, koja se bavila podrškom srpskim izvoznicima. Ali, odlučio je da se vrati. “Trebalo je polagati dodatne ispite da bi našao zaposlenje u nekoj drugoj banci, pošto je Anglo-Yugoslav zatvorena, a meni se baš i nije učilo. Uz to se i situacija u Srbiji menjala”, objašnjava.

Otkako se 2000. vratio, više nije dolazio na ideju da otputuje, bar ne za stalno. Na odmore uvek i to što dalje. Već je obišao dosta toga, ali Australija i Bliski Istok će morati malo da ga sačekaju. Ne zato što mu previše vremena oduzima firma u kojoj vodi 30 zaposlenih, već zato što ga kod kuće čeka troje dece. A tek su mu 33 godine. Nije se premlad oženio, nego su ga iznenadile trojke.

Dakle, vratio se u trenutku kada je bankarsko tržište oživljavalo i itekako osetio promene. Odjednom je imao pune ruke posla. Bio je jedan od prvih zaposlenih u Raiffeisen banci. Radio je na poslovima sa stanovništvom. Kasnije je prešao u HypoAlpeAdria banku, da bi se tamo bavio poslovima sa privredom. Danas je na čelu Nacionalne korporacije za osiguravanje stambenih kredita. Faktički je i osnivač te korporacije u nadležnosti Ministrastva finansija. Ideju o osnivanju ustanove koja bi trebalo da reši problem stambenih kredita poslao je jedan srpski iseljenik iz Amerike. Prihvatio ju je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić i poverio svom studentu, Aleksandru Joviću, da ideju i realizuje.

Sigurni krediti
Iako je Dinkićev student i direktor državne firme čije se prostorije danas nalaze u Ministarstvu finansija, nije partijski opredeljen. Kaže da na njega nikada nije vršen bilo kakav pristisak da uđe u politiku. A posao opet ide dobro.

Danas od 32 banke 22 su svoje stambene kredite osigurale u Nacionalnoj korporaciji, osnovanoj u januaru 2005. godine. Tako banke više ne moraju da brinu da li će im krediti biti vraćeni, pošto su osigurane od eventualnih gubitaka. Taj manjak rizika podrazumeva umanjenje kamatne stope, što je ispoštovano od strane banaka. Ali, umesto da 1,5-4,5 odsto osiguranja same plate, one su taj trošak prebacile na stanovništvo. Time su banke postale sigurnije, ali njihovi klijenti su ostali na istom. Što je moguće, jer, za sada, po Jovićevim rečima, nema zakonske regulative po kojoj korporacija funkcioniše, već se sve zasniva na ugovorima.

Za sada nema problema sa neplatišama u Srbiji - od oko 24 hiljade kredita koje su osigurali, u tek tri slučaja je bilo problema. Pitanje je da li će situacija ostati tako idilična. Prvo, zbog toga što kredite još uvek uzimaju ljudi koji imaju novca, pa daju i do 40 odsto učešća. Drugo, statistike pokazuju da kriza sa nevraćanjem kredita nastupa od četvrte do sedme godine od dana podizanja kredita. Pošto su ovde krediti aktuelni tek tri godine, turbulencije verovatno tek predstoje.

Od nule
“Sa svakim novim poslom u koji sam ulazio, morao sam da krenem od nule. Sa svakom sam bankom kretao od početka, sa drugačije pozicije, a danas sam u korporaciji u kojoj sam na početku bio jedini zaposleni, bez modela u regionu na koji bih se ugledao, jer ni dan-danas nema ovakvih institucija”, kaže Jović.

Za sada ne planira da menja posao. Ali, bio bi spreman da ponovo probija led. Teško je, ali i zanimljivo. “Ja sam pripadnik generacije koja je mogla nešto da menja i mislim da smo privilegovani zbog toga. Moji roditelji su proveli čitav radni vek u bankama. Moja mlađa sestra takođe radi kao menadžer u banci. Niko od njih, nažalost, nije imao priliku da stvara banke od početka, pravi nove institucije, došli su na gotovo i nastavili nešto što je već započeto. Moja generacija imala je prilike da stvara banke, tržište, menja imidž...”, kaže Jović i jede nekako svoj rižoto.

To mu je prvi pristojan obrok posle nekoliko dana lečenja od trovanja hranom. Ali, rešio je da dođe na zakazani razgovor jer u kući nije više mogao da izdrži. Nije navikao. Ne gleda televizor i ne ume da miruje.

Posao mu oduzima dobar deo vremena, iako ne preteruje. Desi se da ostane duže, ali samo kada je neophodno. “Ne volim da poslovni sastanci dugo traju, niti volim pregovaranje uz ručak. Čovek mora biti disciplinovan, jer krene li tako da troši svoje vreme, sve ostalo će da trpi”, kaže Jović.

A on ima mnogo “ostalog” da bi se opuštao sa poslovnim partnerima. Veliku porodicu, na prvom mestu. Košarku, na koju tri puta nedeljno troši po nekoliko sati. Mnogo jeste, ali te navike iz detinjstva se nikada ne bi odrekao. Kaže da mu timski duh koji je stekao u sportu mnogo pomaže i u poslu, što primećuje i kod drugih ljudi. Prijatelji traže svoj deo slobodnog vremena.

Njemu, na kraju, ostaje manjak od nekoliko sati. A trebalo bi da završi poslediplomske studije. Ispite je položio, ali magistarski ga još čeka. Nervira ga to, ali, dok se dan ne produži na tridesetak sati, teško da će ga dočekati.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu