Gojaznost je zapisana u genima

Iako se dugo vremena smatralo da je gojaznost isključivo posledica neravnoteže između unosa kalorija i potrošnje, tačnije količine uzete hrane i stepena fizičke aktivnosti, danas se zna da ova bolest nije samo stečena, nego je i urođena - nasledna.

Istraživanja su pokazala da je gojaznost, pre svega, genetski poremećaj, ali je problem u tome što kod najčešćih formi gojaznosti učestvuje puno gena, ali svaki sa malim procentom.

Koliko koji gen doprinosi nastanku gojaznosti, još se ne zna. Recimo, istraživanja su pokazala da FTO gen ima najveći efekat od do sada poznatih gena u razjašnjavanju genetske osnove gojaznosti, ali na njega otpada 0,34 procenta genetike naše telesne težine.

- Kada imate taj jedan promenjen FTO gen, rizik da budete debeli je 1,67 puta veći nego kod osoba kojima je taj gen normalan - objašnjava profesor dr Milan Petakov, endokrinolog Klinike za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije.

- Ako imate oba alela (različiti oblici istog gena) promenjena, jer svaki gen ima svoj par, rizik je tri puta veći da budete debeli, što nije nešto ekstremno. Tačan molekularni mehanizam kako FTO gen dovodi do nastanka gojaznosti još nije poznat, ali se zna da kontroliše potrošnju aminokiselina, koje se između ostalog koriste i kao gradivni i kao energetski materijal.

Gojaznost može da se javi i u sklopu nekih bolesti, kao što je mentalna retardacija, anomalije bubrega i bubrežne funkcije i slično. Ali, to su retke forme gojaznosti. Najčešće je poligenski uslovljena, što znači da nije samo jedan gen kriv. Danas se zna da 40 do 70% varijacija u telesnoj težini zavisi od gena, a ne od hrane. Molekularna genetika je do sada uspela da dokaže i da razjasni tek manje od dva procenta genetike gojaznosti. Dakle, nedostaje još 68% gena.

Ipak, nije dovoljno samo imati određene gene koji dovode do pojave gojaznosti. Za njihovo aktiviranje mora da postoji okidač iz spoljašnje sredine, a to može da bude visokokalorična hrana, klimatski uslovi u kojima živimo i slično.

- Činjenica je da se naš genotip nije značajnije menjao zadnjih 100 godina, možda i duže - kaže dr Petakov. - Nameće se pitanje, zbog čega se baš sada javila epidemija gojaznosti i kako smo se mi to prilagodili, ako imamo iste gene?

Epigenetika podrazumeva da dolazi na neki način do modulacije, promene u aktivnosti gena, pri čemu ne dolazi do promene strukture samog gena. Postoji način da se promeni funkcionisanje gena, a da geni ostanu potpuno isti. Epigenetika je pod uticajem faktora koji utiču na fetus neposredno pred kraj trudnoće i nakon porođaja i može da dovede do toga da postanemo debeli.

- Pod uticajem epigenetike jedna izolovana populacija na ostrvu Nauru se adaptirala i primećeno je da nema dodatnog povećanja incidencije gojaznosti - naglašava dr Petakov. - Došli su do "vrha", i sada epigenetika radi u suprotnom pravcu, pokušava da ih zaštiti od gojaznosti. Geni rade u kontrasmeru, pokušavaju da ih oslobode viška kilograma. Epigenetika bi mogla da bude rešenje za epidemiju gojaznosti, ali mi još na svetskom nivou ne dobijamo naznake da dolazi do smanjenja incidencije i prevalencije obolevanja. Još nismo stigli do vrha i dalje se penjemo.