Perica Aleksić, Rauch Srbija - polako ka velikom

Bio je “vukovac” u osnovnoj školi, a onda je “nekako logično” upisao Matematičku gimnaziju. Posle toga je otišao u Italiju na dve godine, pa u Francusku na studije biznisa i - potisnuo talenat za prirodnu nauku rođenjem dat. No, nije se pokajao. Njegovom karakteru i temperamentu nikako ne bi ležao naučno-istraživački rad, priča Perica Aleksić, direktor ogranka kompanije Rauch u Srbiji.

“Nisam imao jasnu viziju čime ću da se bavim kad se vratim u Srbiju. Razmišljao sam da pokrenem svoj biznis, a opcija je bila i da se vratim u Francusku i završim MBA studije. U međuvremenu sam, međutim, dobio ponudu da radim za tada malu distributersku kuću ITM i - pristao sam. A kako se ta mala firma razvijala, tako sam i ja napredovao. Bio sam sa 25 godina najmlađi direktor sektora, a u trideset i prvoj najmlađi generalni direktor u kompaniji koja je u međuvremenu porasla na 400 zaposlenih, a sad... Pa, sad više nisam najmlađi u ovoj firmi”, dodaje kroz smeh.

Rauch je pre dve godine, kad je Aleksić prešao tu da radi, tek ulazio na naše tržište. Srpski ogranak te kompanije je bio relativno mali i po broju zaposlenih i po tadašnjim ambicijama, a Aleksić je bio na vrhuncu karijere u ITM.

Promena karijere
No, tamo je, poslovno, već sve probao. Počeo je kao komercijalista, došao do generalnog direktora i - odlučio da krene iz početka. “Renome treće po rangu evropske kompanije za proizvodnju sokova i, još više, investicije koje je Rauch planirao za Srbiju bili su presudni da pređem u kompaniju koja tek treba da se dokaže”, objašnjava Aleksić.

Prvi proboj ove austrijske kompanije na srpsko tržište bila je kupovina fabrike za proizvodnju sokova Voćar iz Koceljeva u stečaju. Jedna od uspešnijih privatizacija u Srbiji (investicije u tu fabriku dosad iznose 12 miliona evra, a ukupno će biti uloženo 20 miliona evra), otvara novu mogućnost Rauchu: da se, osim distribucijom, bavi i proizvodnjom, a time i da bude konkurentniji na domaćem tržištu.

“Domaća proizvodnja sokova se štiti. Rauch je morao da plaća visoku carinu od 30 odsto pri uvozu, što je, naravno, uticalo na cenu naših proizvoda na ovom tržištu. Pošto sada imamo sopstvenu proizvodnju, premda je to neuobičajeno za nas, možemo da držimo niže cene. S druge strane, zbog kvaliteta proizvoda koji je nesumnjiv, ne možemo da spustimo cene previše, što neki naši konkurenti čine, nastupajući sa agresivnim cenama i ne tako kvalitetnim proizvodima. To je taktika koja uspeva, jer je standard ovdašnjeg stanovništa još nizak. Ipak, naš potrošač zna šta je kvalitetan proizvod i spreman je da plati - ali ne mnogo”, kaže Aleksić.

Odanost kompaniji
Na pitanje da li pije isključivo Rauch brendove - zbog lojalnosti firmi - naš gost odgovara: “samo delimično. Ne bih mogao da stojim iza proizvoda u koji lično ne verujem. U mojim godinama i sa dosadašnjim iskustvom, radim ono što volim i što mislim da znam da radim. Profit je prestao da mi bude presudan motiv u poslu”.

Možda mu zarada više i nije presudna, ali uspeh svakako jeste. Krajnji cilj za Aleksića, kao šefa kompanije, je da Rauch bude lider na srpskom tržištu. A to će biti dugotrajan proces, budući da ta kompanija trenutno zauzima šesto mestu po tržišnom učešću u Srbiji. “Rauch je porodična firma osnovana još početkom prošlog veka i koja je navikla da do rezultata dolazi postepeno. Idemo strpljivo, korak po korak, ka uspehu i to je naša komparativna prednost u odnosu na ovdašnje konkurente koji žele brze rezultate i brzu zaradu. Naša strategija je dugoročna. Prvi korak smo učinili plasirajući naše proizvode kroz HoReCa sistem i lance hipermarketa. Prvenstveno su, dakle, naši proizvodi prodavani u hotelima, restoranima, kafićima, megamarketima; uslovno rečeno, nešto bogatijoj klijenteli. Drugi korak je proširivanje distibucije na takav način da što više potrošača u što više marketa sazna da su naši proizvodi postali dostupni i njima”.

Dobre “stranjske” navike
Ta porodična firma koju on ovde predstavlja vezuje se za ljude; naravno, ukoliko oni poštuju pravila posla. Ne pamti, kaže, da je u prethodne dve godine otkad je u njoj, neko otpušten ili je sâm otišao. Primećuje da ovdašnji ljudi brzo uče. “Kad smo u beogradski ogranak uvodili program za organizaciju poslovanja SAP, njihovi stručnjaci su bili iznenađeni brzinom kojom naši ljudi shvataju stvari. Naravno, dobro je što je to tako, jer su Austrijanci, sa kojima najviše komuniciram, ali i drugi stranci, zbog kolektivno lošeg “prtljaga” iz prošlosti koji nas prati, još nepoverljivi prema Srbima”, konstatuje.

Dodaje kako je pozitivno što se radne navike ljudi sa ovog prostora menjaju. Dosta je ljudi otišlo tokom devedesetih, ali se dosta njih i vraća sa usvojenim dobrim poslovnim navikama. “Kad vam je potrebna poslovna informacija, u firmi u inostranstvu možete pronaći nekoga već u šest-sedam ujutru, ali i u sedam uveče. U tom smislu, ažurnosti i dostupnosti pri poslovanju, ima pomaka i kod nas. Sad, da li je to posledica činjenice da sve više stranih kompanija posluje u Srbiji ili činjenice da se sve više ljudi vraća iz inostranstva da radi ovde, ali je fakat da polako usvajamo ‘pametne’ poslovne navike sa Zapada”, zaključuje Aleksić. Priznaje kako mu za relaksaciju od “zapadnog života u Srbiji” najviše odgovara joga. Osim što leči od sedenja ukočen vrat, pomaže pri oslobađanju od stresa. Obavezno skija u Austriji jednom godišnje, “toliko dobro da može da se spusti, a da ne padne sa skija”, kaže skromno.

Igra tenis, džogira i brzo šeta, ali smatra da nije rigorozan prema sebi, jer - ne valja ni u čemu preterivati. Uostalom, između posla, ostalih obaveza i rekreacije, mora da mu ostane dovoljno vremena da se druži sa petogodišnjim sinom koji obožava automobile i koji sad već ne dâ tati da sedne za računar pre nego da on izlista nekoliko automobilskih sajtova.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu