Dnevnik jednog direktora: Godina preduzetništva

(Foto: Andresr/shutterstock.com)

Da ne bih slučajno posumnjao u njegovu računicu, čika Bole nabraja svakog ponaosob. Zna im i porodice, familije. Odavno su komšije.

Ništa čudno. Ima takvih primera svuda po Srbiji, reći će neko. Napuštaju mladi sela i odlaze u potragu za boljim životom u gradovima. Oni koji ostanu, ne mogu da pronađu žene. Zamiru porodična imanja.

Znam i ja sve to. Samo što čika Boleta nisam sreo na Pešterskoj visoravni, niti u dalekim selima podno Stare Planine. Čika Bole je moj komšija. Ova priča se događa u šestospratnoj zgradi novobeogradskog bloka. Sve ove mladiće i devojke, o kojima Čika Bole govori, susrećem i ja svakodnevno. Sve su to lepi i fino vaspitani momci i devojke. Neki studiraju već duže vreme. Neki su završili fakultete, i čekaju poslove duže vreme. Dok čekaju, žive sa roditeljima i primaju džeparac. Od roditeljskih penzija i ne previše plaćenih poslova.

Nije moja zgrada izuzetak. U drugim naseljima je isto tako. U drugim gradovima. U drugim državama.

Istražuju naučnici zašto je to tako. Uključili su se psiholozi, sociolozi, antropolozi, ekonomisti… Svi imaju svoje teorije. Od toga da su internet i društvene mreže krivi za sve, do toga da je sve posledica globalne krize. Meni lično, najstručnije objašnjenje pružio je Goran Milić, poznati hrvatski novinar. Čovek je istraživao zašto su pojedine zemlje Zapadne Evrope u proseku četiri puta uspešnije od Hrvatske, kada nisu četiri puta obrazovanije, nemaju četiri puta više nekretnina, njihovi stanovnici se ne hrane četiri puta više… Tražio je podatak koji će objasniti tu ogromnu razliku i pronašao ga:

Tačno četrdeset puta više (!) punoletnih Hrvata, mlađih od 30 godina, živi kod tate i mame, nego u Danskoj. Ne četiri, nego četrdeset puta.

Voleo bih da vidim rezultate ove statistike u Srbiji. Ne sumnjam da bi i u ovom takmičenju između dve države, rezultat ponovo bio neizvestan. I poražavajući za obe ekonomije. Jer, kako Goran u svojoj analizi objašnjava:

"Uzalud će mi neko objašnjavati kako mlad čovek "onde u bogatom svetu" može sebi unajmiti stan i plaćati "sve ostalo" od svoje plate. A kod nas je to, navodno, nemoguće. "Dete", po našem, ne bi trebalo odlaziti iz kuće dok mu roditelji ne osiguraju vlasništvo stana ili veći deo. Naša se logika pita "zašto bi dete (29-godišnji konj sa fakultetskom diplomom) živelo nižim standardom nego u roditeljskom domu? A u tome i jeste glavna fora! I mladim Dancima osetno padne standard kada počnu plaćati podstanarstvo, kupovati namirnice i prati vlastito rublje. Ali, za nekoliko godina oni dostignu, a zatim i prestignu nivo blagostanja koji su imali kod mame i tate. U međuvremenu, pritisak borbe za napredak stvara im novi krug prijatelja u sličnoj situaciji, zajedno otkrivaju sasvim nepoznate mogućnosti, počinju realno ceniti teško zarađeni novac, brzo postaju zreli i odgovorni članovi društva."

U Srbiji je 2016. godina proglašena godinom preduzetništva. Mladima se, na raznim nivoima predstavljaju prednosti otvaranja sopstvenih preduzeća. Pruža se mentorska podrška, informacije, ponegde i finansijska sredstva. Sve je to korisno. Ipak, možda ne bi bilo loše da se tom akcijom obuhvate i roditelji mladunaca.

Jer, sve je to lepo objasnio uspešni preduzetnik Nebojša Matić, vlasnik firme Mikroelektronika, koji izvozi svoje proizvode po celom svetu. Kada su ga pitali kako je došao na ideju da bude preduzetnik, jednostavno je objasnio:

"Nije to bila nikakva vizija, niti plan… Preduzetnik sam postao jer sam morao. Onda kada su mi roditelji zavrnuli sve slavine i prestali da mi finansiraju studije. Da vidiš kako tada mozak, odjednom, počinje da radi i smišlja načine da se zaradi novac…"

Zato mi se čini da će nekima, kao i pre, ovo biti godina preduzetništva, a nekima godina zaštite mladunaca.

Šta ko izabere, tako će mu i biti.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)