Kako je veliki FedEx krenuo u Srbiji, kako su domaći kolačići, lični Yugići i komšiluk korisnika odigrali veliku ulogu !

FedEx je u Srbiji počeo slavno da radi u danima kada drugi obično ne rade - 02.januara 2002. Beograd se budio posle reprize Nove godine, a jedna mala grupa ljudi, njih ukupno 7, započela je obuku i priču koja se u celom svetu zove FedEx.

Đaci su na obuku stigli, nosivši u plastičnim kutijama novogodišnju jaku hranu iz svojih kuća, a tu su se našli i novogodišnji kolačići, stari (podnošljivih) dva-tri dana.

Ova, prva sedmorka, nije imala iskustva sa međunarodnim pošiljkama, tako da im je
sve bilo nepoznato i novo. Obuku su držale kolege iz FedEx-a iz Belgije i Velike Britanije, koje je zapalo da zajedno sa svojim đacima, rade drugog dana Nove godine.

U samom startu, predavači su se našli pred `srpskim` sindromom - brzo učenje, preskakanje detalja za koje su đaci sami konstatovali da su marginalni, puno pitanja svih prisutnih u glas, pokušaji da se procedure ubrzano preskaču... Predavači su bili malo zbunjeni, ali su se snašli, pa su odgovarali samo na pitanja koja se odnose na njihov deo nadležnosti. Naravno da su znali odgovore i na druga pitanja, ali su bili, verovatno s pravom, naučeni da odgovoraju samo na "svoja" pitanja.

Srpska ekipa je smatrala - čemu ići čvrstom procedurom po pozicijama od 1 do 7, kada je stavka 5, na primer, po njima potpuno suvišna i nepotrebna. U sred tog nadmudrivanja, potpuno neočekivano, stigao je i prvi tovar, a zaposleni su brzo morali da reaguju - šta sad, šta sa džakovima u kojima se stvarno nalazila roba ? Treba raditi po proceduri, a oni su do tada znali samo na srpski način. Hrabro su odlučili - uradi što pre, bez obzira kako, stavi tačku, a posle sve to prilagodi proceduri.

Imali su po jednog zaposlenog u svakom sektoru. Poceli su FedEx priču iz dve kancelarije, iz oko 45m2 prostora. Imali su jednog kurira, a puno pošiljaka. Paketi, kabasta roba, ušli su u dostavno vozilo, a dokumenta su otišla na isporuku - putničkim
automobilima. Svi su bili kuriri, na čelu voznog parka je bio YUGO 45, u vlasništvo generalnog direktora.

Projekat je krenuo, nisu očekivali baš kolače i čokolade za isporučene pošiljke, ali im nisu smetale pohvale od primaoca. A korisnici uglavnom nisu govorili ništa, ili su bili ljuti što je isporuka, po njima, malo kasnila.

Vrlo brzo je došla prva lepa priča. Bila je u pitanju dokumentacija, ovog puta se znalo o čemu se radi, (obično na pošiljci ne piše, ali u ovom slučaju je pisalo) - poziv za poslediplomske studije! Adresa potpuno nejasna. Imali su samo ime i prezime primaoca, ulicu bez broja i grad - Novi Sad.

Pošiljalac je bio poznati univerzitet iz Amerike, a primalac neki mladi čovek, koji se zvao
Đorđe. U skladu sa procedurama, tražili su od ino-kolega dodatne podatke, ali je bio vikend i nije bilo odgovora puna dva dana. Pokušali su da preko svih raspoloživih kanala dođu do broja telefona, ali nisu uspevali. Krenula je nervoza, znate da je nečija budućnost u koverti, znate da je taj sudbinski papir kod vas, a ne znate ni kako, ni kome da isporučite... Iskoristili su sve telefone iz navedene ulice i zvali - po redu. I pronašli su komšinicu koja poznaje mamu Milicu čiji je sin konkurisao za stipendiju u Americi! I to je bila mama od našeg Đorđa !

Đordje je dobio pošiljku i otišao na usavršavanje. Nakon 2 meseca stiglo je jedno lepo pismo, a u njemu - jedno veliko Hvala ! Stiglo im je iz Amerike, stiglo je, naravno FedEx-om. Pošiljalac je bio Đordje.

Danas, 6 godina posle, sve je drugačije, procedure su sveto pravilo, srpska maštovitost se primenjuje samo u egzotičnim slučajevima, broj zaposlenih je 36, vozni park više nije vezan za privatne automobile, jer je sada tu 17 automobila, poseduju skladište pod carinskim nadzorom, rade u 500 m2 poslovnog prostora i - rastu i dalje.