Vojislav Petrović, generalni direktor kompanije Roche za Srbiju - novotalasni direktor

Vojislav Petrović je čedo beogradskog „new wave“-a. Osamdesete godine u Beogradu smatra za najlepše i kaže da veruje da ih je dobro iskoristio. Za verovati mu je s obzirom na to da dobro poznaje muziku tog vremena. Ali, za razliku od najvećeg broja njegovih vršnjaka, Petrović je iskoristio i devedesete.

Generalni direktor farmaceutske kompanije Roš za Srbiju rođen je u Beogradu, na Zvezdari. Završio je Osmu beogradsku gimnaziju (danas Treću), a zatim i Farmaceutski fakultet. Kasnije se usavršavao po specijalističkim seminarima u inostranstvu, ali, osim u Srbiji, nije živeo u nekoj drugoj zemlji. Prvi posao, krajem osamdesetih, bio mu je da promoviše proizvode zagrebačke Plive. U toj kompaniji je ostao do 1991. godine, kad je, početkom raspada Jugoslavije, prešao u kompaniju Roš. Petrović je bio srećne ruke jer Roš nije zatvarao predstavništvo tokom sankcija. Šta više, kompanija je odlucila da bez obzira na sve ostane na tržištu tadašnje Jugoslavije, pa je u tim vremenima izvežbao menadžerski zanat.

O privatnoj karijeri nije dosad razmišljao. Karijeru u multinacionalnoj kompaniji išla je dosad uzlaznom putanjom i, pošto ne vidi razlog da tako i ne ostane, ne namerava da menja niti firmu niti profesiju.

Za farmaciju se odlučio jer je voleo hemiju. Tu ljubav je morao da otkrije rano, pošto je ga je „zakačio“ sistem usmerenog obrazovanja, takozvana „Šuvarica“. Završio je smer „molekularna biologija i biohemija“, odakle se išlo ili na Medicinski ili na Farmaceutski fakultet. „U tim godinama čovek baš i ne zna šta želi, ali sam naslutio da mi se hemija sviđa“.

Oženjen je takođe farmaceutkinjom i ima jedno dete.

Roš je najveća strana farmaceutska kuća koja je prisutna u Srbiji. Kompanija je osnovana 1896. godine u Bazelu i u svetu danas zapošljava 74 hiljade ljudi. Prošle godine je na 150 tržišta u kojima posluje, prodala proizvode vredne 42,1 milijarde švajcarskih franaka.

Za sada nisu kupovali srpske proizvođače lekova.

„Roš nije dosad kupovao kompanije u centralnoj i istočnoj Evropi, što ne znači da neće. Za sada se još nisu stekli uslovi za to. Mislim da u Srbiji treba ulagati u farmaciju. Nama je najveći licencni partner Galenika i ona je uvek interesantna, ali država mora više da se brine o njoj. Jednostavano Galenika mora da doživi osveženje u vidu novih investicija u proizvodne kapacitete“, kaže Petrović.

Farmaceutska industrija u Srbiji dobro je razvijena kad je reč o proizvodnji. Ali, može li Srbija da računa da će biti zemlja gde će se razvijati sektori za istraživanje i razvoj (R&D) velikih kompanija. Petrović misli da se to neće dogoditi.

„Bivša Jugoslavija je proizvela samo jedan originalni lek. Istraživački centri u Srbiji postoje, ali oni ne mogu da donesu nove inovativne lekove jer je to izuzetno skupo. Kapaciteti za inovativnu tehnologiju ne treba da budu veliki i već postoje u zapadnoj Evropi. Seobom bi poskupeo ceo proces“

Proteklih dvadeset godina trend u svetu je da se farmaceutske kompanije spajaju u multinacionalne konglomerate. Petrović kaže da zaposleni u Rošu vole da kažu da je poslednji put ta kompanija učestvovala u merdžovanju 1896. godine, kad se dogodio brak između vlasnika firme Adele La Roš i Frica Hofmana. Kompanija je kasnije kupovala druge firme. Ali, merdžovanje za Roš podrazumeva previše kompromisa.

„Tačno je da u procesu spajanja jedan firma uvek ima dominantni uticaj, ali i kompanija koja dominira mora da prihvati da svoje specifičnosti ima i drugo preduzeće. To, automatski tupi oštricu, ako imate svoju jasnu strategiju razvoja“

Petrović veruje da je farmaceutika u Srbiji industrija koja je dobro uređena. Dodaje i da slučajevi krijumčarenja lažnih lekova nisu karakteristični samo za nas. „Postoje ljudi koji se bave krijumčarenjem lekova i koriste svaku situaciju gde mogu da prođu. Na zapadu se takvi ’lekovi’ često prodaju preko interneta. Roš zbog toga preporučuje da se lekovi ne kupuju on line. Dobro je kad se takve prevare primete u ranoj fazi, kao što je bilo u poslednjem slučaju koji se desio u Srbiji, sa lažnim serumom protiv tetanusa. Takođe, sreća je bila što su ti bolesnici dobili običnu vodu, a ne i neke štetne supstance“.

Za ljude u Srbiji kaže da su previše podložni alternativnim načinima lečenja. „Naši ljudi previše veruju u alternative načine lečenja. Treba prvo da se proba sve što poznaje medicina, pa ako to ne pomogne onda da se posegne za alternativom. Ali, neki ljudi požure pa odmah počnu da koriste takve metode. To je stvar edukacije i verovanja. Kod nas bi zdravstveno osiguranje trebalo da obaveže ljude da, na primer, sa 35 godina moraju da počnu jednom godišnje da idu na sistematski pregled, inače ne mogu da imaju životno osiguranje“.

Dodaje ipak da je vera u izlečenje vrlo značajan faktor u borbi do ozdravljenja. „Placebo efekat je važna komponenta i uvek je prisutan. To je i deo nade koji se ugrađuje u terapiju. Za lečenje je jako važno da, osim lekova, ljudi imaju jaku podršku porodice i društva. Kad se istražuje novi lek, farmaceutske kompanije su obavezne da ga testiraju u odnosu na Placebo efekat. To znači da se jednom broju ispitanika daje lek, a drugima neaktivna supstanca. Onda se mere efekti. Ako oni koji su primili pravi lek imaju ista poboljšanja kao i oni koji su samo mislili da su dobili terapiju, onda to nije prava stvar“.

Ranije je igrao turnire u malom fudbalu na Zvezdari. Kaže da je bio dobar golman dok je bio mlađi. Sad se bavi tenisom, uglavnom igra dubl.

„Kad čovek ima više od 40 godina, kao ja, nije preporučljivo baviti se sportovima u kojima ima puno kontakta, kao što je fudbal. Česte su povrede. A i ljudi koji se bave biznisom, teško da imaju vremena da se više od dva ili tri puta nedeljno bave sportom.

Nema hobi, kaže, ali voli da gleda filmove. Voli i restorane. Kaže da se i stranci koji mu često dolaze u službene posete uvek iznenade beogradskim restoranima. „Trebalo bi da razmislimo da budemo gurmanski centar. Gurmanluci i naši restorani su to što strance uvek iznenadi kad dođu ovde. Treba napraviti takvu vrstu turizma“,

kaže Petrović i dodaje da ribu retko jeo dok nije „otkrio“ restoran Široka staza u Zemunu. Osim tamo, voli da ide u restorane Žabar, Đorđe i Avalu. U Maderi je, posle renoviranja, sad bio prvi put. Kaže da mu se dopada novi izgled, naročito bašta. Ipak, ne može da sakrije ni da mu se taj restoran dopadao i u starom izdanju.

Pije vino, a cigarete je ostavio pre deset godina, dok je bio u Kanadi.

„Prvi put sam se suočio sa restrikcijama, odnosno posebnim boksovima za pušače. Kad su me zatvorili u jedan od njih, osećao sam se jako neprijatno. Tamo sam izdržao sedam dana bez cigareta, i kad sam se vratio kući prešao sam na lulu. Mučio sam se sa nabijanjem duvana pola godine i rešio da i to prestanem“.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu