Ugovor dobija snagu zakona - Članovi komisije za izradu građanskog zakonika predstavili deo o obligacijama

Za ugovorne strane, ugovor ima snagu zakona, propisuje Prednacrt Građanskog zakonika, čiji deo o obligacionim odnosima su u sredu, 4. novembra predstavili članovi Komisije za izradu GZ, profesori Slobodan Perović, Miodrag Orlić i Dragor Hiber.

On ga dosad nije imao, pa je mogao lakše i da se krši i da bude srušen. Osim toga, propisi koji su i danas na snazi oslanjaju se na Zakon o obligacijama od pre tri i po decenije, sa izmenama pre dve decenije.

- Za vreme samoupravnog socijalizma ugovor je imao mizernu ulogu. Danas on caruje, ima ga i u porodičnom, nasledom, privrednom pravu, kod osiguranja... Više nije puko slovo na papiru, već obaveza zbog koje ponekad ne može da se spava - kaže prof. Orlić.

Iako za strane ugovornice ima snagu zakona, on ne sme biti u suprotnosti sa zakonom. Ako je neki deo ugovora protivzakonit, po rečima prof. Hibera, taj deo može biti proglašen ništavim. Na primer, ako bi zakonska kamata bila šest odsto, a ugovorne strane dogovorile devet, sud ne mora da poništi ceo ugovor, već samo sporan deo.

Ceo ugovor će biti poništen ako je njegov predmet suprotan zakonu, javnom poretku i moralu. Na primer, ne možete sklopiti ugovor o trgovini drogom ili otvaranju javne kuće.

Prednacrt GZ predviđa više od 50 različitih ugovora, dodaje prof. Perović i napominje još jedan važan deo obligacija - naknadu štete.

- Prednacrtom je predviđeno da se odšteta može tražiti ne samo zbog pretprljenog duševnog bola i straha, već i zbog povreda prava ličnosti, pre svega dostojanstva. Namerno nismo naveli koja su to sve prava ličnosti, da bi formulacija bila što šire postavljena, ali tu svakako spadaju čast, ugled, zdravlje, telesni integritet, pravo na slobodu kretanja, lični i porodični mir - navodi prof. Perović.

Naknada za nematerijalnu štetu plaćaće se i pravnim licima, odnosno firmama i institucijama, a ne samo pojedincima.

Proizvoljne kamate

Najbolji primer delimično ništavih ugovora su sporovi sa bankama koje su dogovarale promenljivu kamatu, koju je najčešće pratila formulacija "kamata se određuje prema poslovnoj politici banke". Sud po pravilu ništi ugovore u kojima kamate zavise samo od volje jedne ugovorne strane, ali samo u delu koji se odnosi na visinu kamate, objašnjava Hiber.