Štednja u bankama - Biznis koji to više nije

Uprkos tome što je zarada na štednji u bankama postala zanemarljiva, ona je i dalje na rekordnom nivou usled manjka investicionih alternativa. Ukoliko se nastavi urušavanje finansijskog sistema u Srbiji, dugoročno najverovatniji scenario je beg kapitala domaćeg stanovništva na svetsko finansijsko tržište.

U osnovi ekspanzije bankarskog sektora u Srbiji nakon 2000. godine, koja se ogledala kroz dolazak sve većeg broja igrača na domaće tržište, skupa preuzimanja državnih banaka i snažan rast akcija banaka na berzi, stajala je povećana tražnja stanovništva i privrede za kreditima. Naročito u periodu od 2005. do 2008. godine, banke su beležile visoke stope rasta kreditnih plasmana koji su se na samom vrhuncu delili uz prilično labave i sumnjive kriterijume.

Druga strana medalje kreditne ekspanzije bila je borba banaka za depozitnu bazu koja je podrazumevala atraktivne pasivne kamatne stope, koje su svoj zenit dostizale svake godine početkom novembra, u tzv. Nedelji štednje, kada je veliki broj građana i oročavao svoje štedne uloge. Pasivne kamate su vrhunac dostigle 2006. i 2007. godine kada su pojedine bankarske ustanove nudile građanima bruto zaradu veću od 10 procenata, ne bi li nadmašili konkurenciju u oštroj borbi na tržištu. Sve dok je na strani aktive postojala mogućnost plasmana velikog broja potrošačkih i drugih kredita sa znatno višim aktivnim kamatnim stopama, ovaj model funkcionisanja banaka donosio je odličnu zaradu, dok su prvi obrisi svetske finansijske krize nagovestili prve probleme u domaćem bankarskom sektoru.

Prvi ozbiljniji udarac domaće banke doživele su u jesen 2008. godine kada je iz temelja prodrman globalni finansijski sistem. Naglo slabljenje kursa dinara, koji je u poslednjem kvartalu 2008. izgubio na vrednosti skoro 17 procenata, još jednom je potvrdilo opravdanost skepse građana prema dinarskim štednim ulozima. Međutim, ni devizne štediše nisu bile previše bezbrižne te su se banke u prvih nekoliko meseci globalne krize suočile sa masovnim povlačenjem depozita, u naletu panike koji predstavlja veliku opasnost i za najstabilnije bankarske sisteme.

Kako su deponenti postali kolateralna šteta

Koliko je tadašnja kriza poverenja u bankarski sistem uzela maha, govori i činjenica da je država reagovala ukidanjem poreza na devizne štedne uloge i podizanjem praga garantovanih uloga do visine od 50 hiljada evra. Istina, reakcije države bila je previše spora, te je konkretizovana tek početkom 2009. godine kada se panika uveliko smirila, ali je svakako bila važan faktor za učvršćivanje poverenja u bankarski sistem u narednim godinama. Tokom 2009. godine deponenti su bili oslobođeni plaćanja poreza na devizne štedne uloge, dok je nakon ovog moratorijuma poreska stopa na kapitalne dobitke smanjena na 15 procenata. Nakon što je na kraju 2008. godine zabeležen prvi, istina neznatni pad ukupne štednje građana, već od sledeće godine nastavljen je trend povećanog interesovanja građana za polaganje depozita u banke.

I dok su nalete panike među deponentama banke relativno bezbolno izdržale, uskoro se otvorio veći i ozbiljniji front na kojem se ove kreditne institucije i danas bore. Nivo nenaplativih kredita dostigao je veoma brzo alarmantne nivoe, kreditna aktivnost banaka prema građanima i privredi je znatno usporena, što je neminovno donelo i posledice u pogledu visine pasivnih kamatnih stopa. Ovom trendu doprinela je i Narodna banka Srbije, otvorenim pozivanjem banaka krajem 2011. godine da se u pridobijanju deponenata ne utrkuju višim kamatnim stopama. I dok su mnogi opravdavali ovaj postupak NBS-a kao jednu od mera za održanje stabilnosti bankarskog sistema, drugi su se pozivali na slobodu tržišta i direktno mešanje u tržišnu utakmicu. Bilo kako bilo, usledio je strmoglavi pad kamatnih stopa na štednju, ali je teško poverovati da je NBS opredeljujuće uticao na ovakav rasplet situacije.

Sve veća količina loših kredita i sve manja tražnja za kreditima ma koje vrste "prisilila" je banke na poveće aranžmane sa državom, pa je glavni bankarski biznis postalo finansiranje rastućeg budžetskog deficita preko kupovine hartija Trezora. I pored ovih plasmana, bankarski sektor je plivao u likvidnosti te su, kao logična posledica ovakvog razvoja događaja, deponenti postali kolateralna šteta, čija roba (depoziti) više nije bila toliko tražena. Veliki doprinos niskim kamatama dale su i glavne svetske centralne banke, čija je politika jeftinog novca oborila kamate na rekordno niske nivoe širom globalnog tržišta, te i sama referenta kamatna stopa NBS-a ovih dana broji svega pet procenata.

Slamarica ili ...

I dok su deponenti u proteklih nekoliko godina na smanjenje pasivnih kamatnih stopa reagovali povećanjem ukupnih štednih uloga, ostaje veliko pitanje da li se na dugi rok mogu održati ovi suprotstavljeni trendovi. Jedan od glavnih faktora,koji je učinio da ovdašnji deponenti liče na neracionalne učesnike na tržištu koji masovnije ulaze u igru u kojoj manje dobijaju, jeste manjak investicionih alternativa. Skučenost ovdašnjeg finansijskog tržišta koje godinama funkcioniše u senci bankarskog sektora predstavlja veliki ograničavajući faktor za bilo kakav masovniji "beg" građana iz depozita, dok je druga prepreka nizak nivo znanja prosečnog domaćeg građanina u pogledu i najmanje zahtevnog ulaganja.

Kada je u pitanju dužničko tržište, odnosno hartije od vrednosti sa fiksnim prinosom, deponentima uglavnom stoje na raspolaganju dužničke hartije države čiji su prinosi takođe pali na izuzetno niske nivoe, u velikoj meri zahvaljujući globalno rasprostranjenoj politici jeftinog novca. S druge strane, glavni učesnici na ovom tržištu su krupni igrači (uglavnom domaće banke) koje imaju minimalne naknade, dok je pojedinačni nastup građana skopčan sa znatno većim troškovima. Ako ovome dodamo činjenicu da ne postoji kontinuirano, sekundarno tržište za ove papire, onda je jasno da je ovo i dalje prilično nepovoljna alternativa za trenutne deponente. Situacija sa drugim dužničkim hartijama (emisije gradova, opština, korporacija) je još nepovoljnija, jer se pojavljuju tek sporadične emisije o kojima su prosečni investitori nedovoljno obavešteni, dok izostanak likvidnog sekundarnog tržišta njihov rizik penje na nivo koji je svakako neprihvatljiv prosečnom štediši.

Plasmani u penzione fondove bi svakako mogli biti alternativa sitnijim deponentima, ali ostaje gorak ukus da ove zdrave i mlade finansijske institucije plasiraju svoja sredstva uglavnom u državni dug, s obzirom da su i one kolateralna šteta tržišta s malim brojem investicionih alternativa. Investicioni fondovi, pak, mogu ponuditi širok spektar ulaganja uz profesionalnu uslugu i niže troškove, ali su oni još na nižem nivou razvoja, usled okasnelog početka i velike turbulencije kroz koje su, potom, prošli.

Ovdašnja berza nudi investitorima kupovinu akcija, najrizičnijih finansijskih instrumenata, ali veoma skromnog broja kompanija, s obzirom da je ovo tržište tokom čitavog tranzicionog procesa u debelom zapećku nadležnih državnih organa. Od velikim domaćih kompanija na Beogradskoj berzi je kotirana samo Naftna industija Srbije, dok država okleva da na ovo tržište izbaci velika javna preduzeća, koja bi u slučaju zdravog i profitabilnog poslovanja mogla biti prilično dobra investiciona alternativa domaćim građanima. Ovako, prometi na domaćoj berzi spustili su se na nivoe da ne mogu zadovoljiti kriterijume ni većeg domaćeg investitora, dok je nemoguće i zamisliti da ovo tržište apsorbuje poveći komad deponentske baze banaka.

U ovakvom odnosu stvari, deponenti su suočeni sa mršavim izborom: da ostanu na pasivnoj strani bankarskih bilansa uz mizerne kamate ali kakvu-takvu sigurnost, vrate se na rudimentarno najniži oblik štednje – "slamarica" ili, pak, kapital plasiraju na svetskom finansijskom tržištu koje nudi pregršt investicionih alternativa. Ovaj poslednji scenario, koji je dugoročno najverovatniji u slučaju stagniranjaili daljeg propadanja domaćeg finansijskog tržišta, ovdašnju privredu bi višestruko oštetio, dok bi ovaj beg kapitala domaćeg stanovništva bio konačna ocena o stanju ovdašnjeg investicionog ambijenta.

(Napomena: Tekst je preuzet iz magazina "Biznis&Finansije", oktobar 2015)