Fakulteti obrazuju kadrove za 139 "nepostojećih" zanimanja

(Foto: Ivana Vuksa)

On smatra da je tržištu realno potrebno manje od 20% visokoobrazovane populacije i da bi broj studenata na budžetu trebalo određivati prema tržišnim potrebama.

Plan zacrtan strategijom da do 2020. godine Srbija ima oko 40% visokoobrazovane populacije može samo predstavljati državnu politiku otvorenosti i dostupnosti visokog obrazovanja, ali bez tržišne potrebe za tim kvotama, rekao je prof. Kuka smatrajući da treba uskladiti obrazovne profile sa tržišnim potrebama.

- Ukoliko je prosečni trošak države po jednom budžetskom studentu 250.000 do 300.000 dinara i ukoliko taj student tržišno nije potreban, postavlja se pitanje u čijem se interesu radi ako društvo, školujući studenta o sopstvenom trošku, sutra ne može da ga zaposli već ga izvozimo besplatno - kaže on.

Profesor, u najnovijem projektu Redefinisanost strukture i Strategija razvoja visokog obrazovanja u Srbiji, podseća da sadašnji šifarnik zanimanja potiče iz 1998. i da nije usaglašen sa Zakonom o visokom obrazovanju iz 2005. zbog čega su zanimanja po bolonjskom procesu zapravo nepostojeća.

Kuka predlaže da se, prema broju osvojenih bodova, studenti dele na tri kategorije, one koji su na budžetu i ostvarili su maksimalnih 60 bodova u godini (položili su sve ispite nevezano da li sa šesticom ili desetkom), sufinansirajuće, sa 50 i više bodova (oni su 50 odsto na budžetu a 50 procenata samofinansirajući), kao i kategoriju samofinansirajućih studenata koji imaju ispod 50 bodova.

On smatra i da bi, kada su u pitanju nastavnici, trebalo formirati javno dostupan registar nastavnika, jedinstvenu bazu podataka, iz koje bi se znalo gde je nastavnik zaposlen, u kom procentu radnog vremena i koja visokoškolska ustanova koristi njegovo zvanje u procesu akreditacije.