Bora Stanković, košarkaški diplomata No.1 - Košarka je postala popularna zahvaljujući Kalemegdanu

Borislav – Bora Stanković javnosti je danas pre svega poznat kao čovek koji je bezmalo pet decenija proveo kao jedan od čelnih ljudi FIBA, od čega skoro tri kao generalni sekretar.

I danas nosi titulu počasnog generalnog sekretara. Stanković je, međutim, osim toga što je i sam bio uspešan košarkaš i trener, jedan od četvorice ljudi koji su udarili temelje modernoj košarci na prostoru nekadašnje Jugoslavije i omogućili joj da 70-ih godina prošlog veka postane i do danas ostane svetska velesila.

Uz Stankovića, magičnu četvorku činili su Aleksandar – Aca Nikolić, Radomir Šaper i Nebojša Popović.

"Oni su radili u savezu ne da bi branili interese kluba, nego košarke. Nebojša je bio u Zvezdi, Šaper u Partizanu, ja u Beogradu, ali smo svi radili za košarku u celini", kaže Stanković, i dodaje da je jedan od najvećih problema srpske košarke danas upravo ono od čega su bežali on i njegove kolege i prijatelji – klubaštvo.

Drugi problem je onaj zbog kog je prošle godine odustao od kandidature za predsednika Košarkaškog saveza SCG – lični interesi.

EVROPA: Šta bi, po vašem mišljenju, bio najveći uspeh srpske reprezentacije na predstojećem Svetskom prvenstvu u Japanu, a šta je njen realan domet?

STANKOVIĆ: Mislim da bi plasman u četvrtfinale bio lep rezultat, a to je otprilike i realan domet, ako cenimo našu ekipu po rezultatima u pripremnom periodu. To odgovara situaciji u kojoj se ova ekipa stvarala, sa otkazom igrača koji nastupaju u NBA, sa čitavom nesređenom situacijom u košarkaškom savezu.

Plasman među osam najboljih jeste lep rezultat s obzirom na to da je ekipa podmlađena, da imamo puno novih igrača, neiskusnih, koji prvi put učestvuju na ovakvom takmičenju. Sve preko toga je fantastičan uspeh.

EVROPA: Reprezentacija, a posebno klubovi, već godinama ne postižu rezultate na međunarodnoj sceni. Šta je uzrok tome?

STANKOVIĆ: Mnogo je razloga. Mi smo 2003. propustili veliku šansu da na Evropsko prvenstvo u Švedskoj pošaljemo mlad tim i stvorimo osnove za tim koji bi mogao da igra na Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama.

Posle toga su bile Olimpijske igre, gde smo stvarno imali i sportsku nesreću. Kao kulminacija tih loših rezultata došao je Novi Sad. Po mom mišljenju, tu se vidi nedostatak vizije. Ide se samo na trenutni rezultat, da se nekako skrpi tim i postigne dobar rezultat.

Rezultati mladih ekipa pokazuju da talenata ima. Njih treba negovati, i tu nastaje problem – ako vrede, otići će u inostranstvo, jer naši klubovi nemaju strpljenja ni mogućnosti da ih zadrže. To je niz okolnosti koji nas sprečava da i dalje imamo dobre rezultate.

S druge strane, otvara se perspektiva da se stvori politika da uvek idemo sa afirmacijom novih, mladih igrača, i da kroz tu afirmaciju verovatno postignemo dobre rezultate. Ovo je prvi pokušaj i ja, kao i svi, od sveg srca želim da postignemo dobar rezultat.

EVROPA: Šta biste vi uradili da se Srbija vrati tamo gde joj je mesto?

STANKOVIĆ: Za početak je potrebno nekoliko osnovnih organizacionih stvari. Izabrati novu skupštinu i novo rukovodstvo saveza, napraviti jedan dobar tim koji bi okupio najbolje ljude u košarci.

Drugo, dati prioritet našem nacionalnom prvenstvu, da svi naši klubovi od početka do kraja igraju u nacionalnom prvenstvu, a tek posle na drugim takmičenjima.

EVROPA: A šta je sa Gudjir ligom?

STANKOVIĆ: Gudjir ligu da igraju ako mogu da igraju. To je takmičenje koje je organizovano na način koji je meni stran. Rukovodeći ljudi tog takmičenja istovremeno su i njegovi akcionari.

Nekako mi je nelogično da naši najbolji klubovi razvijaju košarku u Bosni, Sloveniji, Hrvatskoj, a naši mali centri kao što su Čačak, Niš, Leskovac, Kragujevac ili vojvođanski gradovi ostaju bez prilike da vide naše najbolje timove.

EVROPA. Zar ne mislite da takve lige, ne samo u košarci, podižu kvalitet naših klubova?

STANKOVIĆ: Ako pogledate plasmane naših klubova u Gudjir ligi, videćete da naši klubovi donose kvalitet toj ligi, a ne ta liga njima. Zašto ga ne bismo donosili sami sebi?

EVROPA: Nije li naš glavni problem odlazak igrača u inostranstvo?

STANKOVIĆ: To ne može da se reši dok se čitava ekonomska situacija u zemlji ne popravi. Ne znam nikoga ko bi moralno mogao da opravda da se igraču koji kod nas zarađuje 1.000 ili 2.000 evra mesečno zabrani da ide u inostranstvo gde zarađuje 50.000.

U ime čega to može da se zabrani? Kako? Igrači mogu da ostanu kod nas ako im se, pre svega, da prilika da igraju košarku na visokom nivou i da materijalno budu obezbeđeni, u svakom slučaju više nego danas.

EVROPA: Kako onda gledate na perspektivu košarke?

STANKOVIĆ: Treba ići postepeno. Nemamo mogućnosti da sprečimo najbolje da idu. Ali dajte da stvorimo uslove da zadržimo igrače srednje klase, koji bi povisili kvalitet lige. I nije problem NBA.

Problem su evropski klubovi, nama igrači odlaze u Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, u zemlje koje danas nemaju košarku.

EVROPA: Kako objašnjavate to što nemamo igrača koji je u stanju da pokrene celu ekipu? Tako nešto nije zabeleženo od sedamdesetih godina.

STANKOVIĆ: Tačno. Sada ga nemamo, ali sutra ćemo ga stvoriti. Možda već u Japanu. Ni Dragan Kićanović, ni Dražen Dalipagić, ni Vlade Divac nisu pali s neba. Sećate li se prvog nastupa Divca na SP u Španiji? Bila je katastrofa. Imali smo vođu u prethodnoj generaciji – Dejana Bodirogu. I sad će ga biti.

EVROPA: Na početku karijere bavili ste se još nekim sportovima. Šta je presudilo da se bavite košarkom?

STANKOVIĆ: Da, kao junior sam pre Drugog svetskog rata igrao tenis i stoni tenis. Košarku sam počeo da igram slučajno. Za vreme rata je bilo nekoliko košarkaških utakmica na Tašmajdanu, gde sam igrao stoni tenis u BTK.

Bio sam sa prijateljima, gledali smo i počeli da igramo. Posle rata Crvena zvezda je osnovala svoj klub na Kalemegdanu. Košarka je bila sportska i društvena aktivnost. Družili smo se, ja sam se, recimo, i oženio na Kalemegdanu, i tako sam se uvukao u košarku i ona u mene.

EVROPA: Odakle vam lopte krajem četrdesetih?

STANKOVIĆ: Lopti stvarno nije bilo, i to je bio problem. Igrali smo malo fudbalskom loptom, dobijali smo lopte iz Italije i poneku iz Francuske.

U to vreme je lopta bila jako važan faktor. Igrali smo na otvorenom terenu, čak i po kiši. Lopte su bile kožne, teren je bio zemljani, blato se lepilo za loptu. I uvek je bilo svađe kojom će se loptom igrati. Mislim da je čak u pravilima igre pisalo da je sudija morao da odredi kojom će se loptom igrati da ne bi bilo svađe.

EVROPA: Da li je košarka uopšte bila popularna?

STANKOVIĆ: Odmah posle rata je postala. Mislim da se to dogodilo zato što se igrala na Kalemegdanu. I ono igralište Crvene zvezde mi smo sagradili. Skinuli smo šanac i postavili tribine za 800, 1.000 ljudi, i one su u to vreme uvek bile pune.

Partizan je preko puta napravio igralište i tako je počelo. A košarka je u staroj Jugoslaviji već bila popularna. U početku su centri bili Beograd, Rijeka, Zadar. Slovenci nisu imali košarku, mi smo im je doneli, kao i u Bosnu.

EVROPA: Da li ste mogli da živite od košarke?

STANKOVIĆ: Imali smo neke stipendije. Ja sam radio, po struci sam veterinar, i radio sam u Veterinarskoj stanici Beograd, u inspekciji na beogradskoj klanici. Deset godina sam se bavio kontrolom mesa i životnih namirnica i istovremeno bio trener OKK Beograd. Onda sam otišao u Italiju.

EVROPA: Vi ste bili naš prvi trener u inostranstvu?

STANKOVIĆ: Prvi smo bili Aca Nikolić i ja. On je postao trener Padove, a ja sam tri, četiri meseca kasnije otišao u Kantu. Bio sam u OKK Beogradu, radio kao generalni sekretar u Košarkaškom savezu Jugoslavije, i to je sve išlo na uštrb veterine.

Imao sam sreće da sam radio s kolegama s kojima sam studirao i oni su mi gledali kroz prste. Međutim, na kraju je došao šef i rekao – ili veterina ili sport. Onda je došla ponuda iz Italije, sa zaradom, naravno, daleko većom od one koju sam imao ovde, koju sam nakon konsultacija s porodicom prihvatio. Onda sam 1969. postao i službenik FIBA.


EVROPA: Zašto ste se pored uspešne trenerske karijere opredelili da postanete, kako kažete, službenik?

STANKOVIĆ: Zbog iskustva s trenerskim pozivom. To je nepouzdan posao. Moj karakter je takav da želim da mirno i sigurno radim, dok trenerski poziv ne obezbeđuje ništa. Pogledajte jadnog Iliju Petkovića. Do pre šest meseci je bio bog, danas ga ćuška ko kako stigne.

To je samo jedan primer, a takvih je bilo i u ono vreme. Ja sam bio desetak godina i sekretar našeg saveza, amaterski, ali sam s te funkcije dolazio u kontakt s drugim savezima, sa FIBA, sa pokojnim generalnim sekretarom Vilijamom Džonsom.

Taj mi se organizacioni posao više dopao, i što je najvažnije, to je posao koji ne zavisi od toga da li ćeš biti prvi ili deseti. Džons me je oberučke prihvatio, čak me je i gurao.

EVROPA: Kako je baš vas izabrao?

STANKOVIĆ: Što se tiče simpatija, to je lična stvar svakog čoveka, ali izabrao me je iz političkih razloga. Odabrao me je u vreme kada je bilo planirano da se povuče, a bio je period hladnog rata i trebalo je naći nekoga ko ima malo smisla za diplomatiju, kontakte s ljudima, a što je još važnije, čoveka koji nema ni sovjetsku ni američku etiketu.

A u to vreme Jugosloveni nisu imali ni jednu ni drugu etiketu. Po toj nekoj srednjoj liniji odlučio je da me predloži za generalnog sekretara.

EVROPA: Koliko je politika bila prisutna?

STANKOVIĆ: Mnogo. Pritisci, pritisci, pritisci. Kakav će biti žreb, ko će s kim igrati, posebno ko će suditi, gde će se igrati. Bilo je neprijatnih pritisaka kojima je trebalo odoleti.

A Džonsova politika je bila da se u svim situacijama traži srednje rešenje, neki kompromis. Rusi neće da igraju sa Izraelom, Španci neće da igraju s Rusima...

EVROPA: Jesu li vas zvali naši političari?

STANKOVIĆ: Nikada. To je interesantno. Kad je naša nesreća počela, imao sam ovlašćenja da odlučim kad Hrvatska i Slovenija mogu da postanu samostalne i da igraju međunarodna takmičenja. Tu sam odluku ja doneo i stalno su me pitali – da li te u Beogradu maltretiraju zbog toga?

Nisu me maltretirali. Ali, imao sam svakakvih epizoda. Predsednik našeg saveza bio je Danilo Knežević, kao prvoborac. Ja sam bio generalni sekretar i vođa puta kad je 1958. bilo prvenstvo u Moskvi. I nastala je trka jer je UDBA konstatovala da među igračicama i u rukovodstvu puta nema nijednog člana partije.

Zove me Danilo i kaže: "Joj, zar je moguće da ti nisi član partije? Pa gde mlad čovek nije član partije?!". Ipak smo otišli u Moskvu bez partijaca. Nije bilo naročitih pritisaka. Košarka u to vreme nije smatrana za ozbiljan sport. Bili su koncentrisani na fudbal.

EVROPA: Pod kojim uslovima biste se danas angažovali u srpskoj košarci?

STANKOVIĆ: Ni pod kojim. Mislim da više nemam energije da se izborim sa stvarima koje mi smetaju. To su u prvom redu klubaštvo, netrpljivost između rukovodioca i košarkaških radnika, posebno nedostatak ideja koje bi mogle da doprinesu da se izađe iz ćorsokaka.

Da bi se uspelo, potrebna je velika energija, i ja sam bio spreman da pomognem, pod uslovom da sam izaberem ljude s kojima ću raditi. Ali to nije prihvaćeno.

EVROPA: Šta mislite, zašto nije?

STANKOVIĆ: Mislim da je razlog bio gubitak položaja onih koji taj predlog nisu prihvatili. A inače, bila je komična situacija da je niži organ poništio odluku višeg organa. Tu je nastala papazjanija i nije bilo mesta za dalji rad.

Predsednik saveza bi trebalo da bude čovek koji će potpuno da se posveti radu, kao i svi članovi upravnog odbora, tehničkih komisija, stručnog saveta. Ali ja lično u tome – ne.

EVROPA: Skroz ste digli ruke?

STANKOVIĆ: Ne mogu da dižem ruke. Mogu da kažem da sam setan što je takva situacija. Imamo ono čudo koje se desilo na utakmici Zvezda – Partizan, sa gledaocima i policijom. Provejavalo je mišljenje u medijima da je za to kriva košarka.

Nije ona kriva. Imali smo i zvaničnu izjavu policije da je preterala, gledaoci su mogli i u pozorištu i na Trgu Republike da bacaju kondome s vodom na ljude. To je pitanje situacije koju imamo u društvu. Ali su to stvari koje stvaraju nelagodnost.

Ja idem samo na utakmice OKK Beograda, na ostale ne, posebno ne na utakmice Zvezde i Partizana. Tu su potrebni hirurški zahvati da bi se napravilo nešto čestito.


PARALELE
NBA nije vrhunac košarke
EVROPA: Da li spadate u red stručnjaka koji smatraju da NBA uništava košarku?

STANKOVIĆ: Ne, ali mislim da NBA nije vrhunac košarkaške igre. Ona je vrhunac organizacije, vrhunac marketinga, vrhunac prodaje. NBA je organizacija čiji je cilj da stvara profit, a ne da pokazuje što bolju košarku.

Ona iz košarke izvlači ono što je spektakularno, što privlači gledaoce. Ali nije to to. NBA na neki način eksploatiše rad trenera, klubova i univerzitetskih timova u SAD, jer oni stvaraju igrače, a oni uzimaju igrače i pretvaraju ih u manekene koje prodaju.

Igra u NBA nije lepa – to je možda spektakularna košarka zato što imaju dovoljan broj crnih igrača čije su fizičke predispozicije bolje nego kod belih igrača ili Azijata.

Košarka se razvijala sa idejom kolektivnog sporta. NBA je tu osnovnu ideju razbio i čitavo majstorstvo se svodi na isticanje pojedinaca. A suština košarkaške igre je da istakne timski rad.

NBA je američki proizvod koji teško može da se realizuje u Evropi i ostatku sveta. To je dobro za SAD, ali košarku treba gledati u celini: svejedno mi je da li se igra NBA ili afričko prvenstvo. Bitno je da se košarka igra.

To je osnovni cilj međunarodne košarkaške federacije. FIBA sada ima 212 članica, sa Crnom Gorom će imati 213.

Četiri titule
* Rođen 9. jula 1925. godine u Bihaću
* Bio prvak Srbije u stonom tenisu 1943. i 1946. godine
* Igrao za KK Crvena zvezda od osnivanja kluba 1945. godine do 1948.
* Karijeru nastavlja kao trener u KK Železničar, gde ostaje do 1950. a zatim kao igrač prelazi u Partizan
* Za reprezentaciju Jugoslavije prvi put nastupio 1950. godine
* Godine 1953. završava igračku karijeru. Postaje trener OKK Beograd, gde je bio u periodu 1953–1962. i 1964–1966.
* Osvaja tri titule nacionalnog prvaka: 1958, 1960. i 1964. godine
Odlazi u Italiju, u Orasondu iz Kanta, s kojim osvaja prvenstvo kao prvi strani trener kojem je to pošlo za rukom
Za pomoćnika generalnog sekretara FIBA promovisan je 1960, a zamenik postaje 1972.
Generalni sekretar FIBA postao je 1976.
Član Upravnog odbora Nejsmitovog košarkaškog hola slave postao 1980.
Član MOK postao 1988.

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu

Košarkaški savez Srbije KSS

KK Crvena Zvezda Beograd

KK Partizan Beograd

OKK Beograd

Časopis EVROPA Beograd

Beograd  

Borislav Stanković

Bora Stanković

košarka

FIBA

Aca Nikolić

Radomir Šaper

Nebojša Popović

stoni tenis

KK Železničar

MOK

Međunarodni olimpijski komitet