(Evropa) Veliko ratno ostrvo u Zemunu - kako žive Urbani Robinzoni

Od pontonskog mosta, utabana dva puta. Jedan vodi ka plaži Lido, a drugi ka unutrašnjosti Velikog ratnog ostrva u Zemunu. S desne strane tridesetak brvnara u nizu koje meštani nazivaju sojenicama, neke imaju samo prizemlje, druge su dvospratnice.

Izgrađene su od različitih materijala – balvana, drvenih greda, šperploče, žičane ograde, a ima ih i od aluminijumskih tabli. Najviše je zakrpljenih od raznih materijala. Prvu u nizu nekada je krasila tabla s natpisom Objekat je miniran i pod video-nadzorom.

Više nema ni table, ni brvnare, samo drveni temelji. Srušena je, pa je sada domaćin broja 1 ovog naselja Svetislav Zečević. On i supruga već 11 godina uživaju u divljini ovog ostrva. Redovno pozivaju goste, nekad im dozvole i da slikaju cveća po zidovima njihove brvnare.

Nedaleko od njih domaćin je u svom dvorištu postavio tablu Služimo doneseno, ali katanac na vratima ukazuje da trenutno nema nikog u tom kućerku, osim kučeta i mačke. Iako je njihovo držanje na ovom ostrvu zakonom zabranjeno, meštani kažu da oni već godinama imaju te domaće životinje i da im je dozvoljeno do oktobra da ih drže.

Tragovi prošlogodišnje poplave Dunava vidljivi su na mnogim kućicama. Preko puta svake je parcela obradivog zemljišta, bogata kupusom, paradajzom, boranijom i zeleni. Na desetak minuta hoda od dunavske obale – njiva, a na njivi Bogdan Čanak, penzioner iz Zemuna koji je obrađuje već sedam godina.

– Ovde kad uđeš, ti si kao u mašini. Kad poseješ pasulj, moraš ga goniti do kraja. Ne držim tezgu, ali kad imam više povrća, onda ga dam onom pijačaru po jeftinijoj ceni, a on ga dalje preprodaje. Sve do pre dve godine plaćali smo zakup, prvo 15, pa devet hiljada dinara. Onda su nam rekli da je ovo prodato, da postoji program izgradnje sportskih terena. Niko nas još ne tera, i dalje obrađujemo ovu zemlju, ali ne znamo do kada – zabrinut je Čanak.

Pod nadstrešnicom brvnare broj 17, za stolom Vule Pavlović (72) prebire pasulj i sprema ručak. Ovaj penzioner, nekad mašinski tehničar u Zmaju, već godinama živi na ostrvu. Brvnaru je napravio pre više od decenije. Još 1989. dobio je od opštine 30 ari zemlje koje je obrađivao i plaćao porez. Život na ostrvu mu je, kako tvrdi, uvek više prijao nego u stanu.

– Čuli ste i vi da ovde živi Robinzon s Lida, srdačno nas dočekuje i zadirkuje. Može kafa, rakija? Nisam još spremio ručak, ali ima pečenja i hleba, ako ste gladni – brižno će Pavlović.
Kaže da je ovde pobegao od televizora, ali prvi komšija Ilija dobacuje: „Ma, kakav televizor, beži od žene!“

– Ja sam ti od Vuka Karadžića ispod Cera planine, selo Joževa, od Loznice 18 km prema Tekerišu. U tom kraju je nekad bilo mnogo vinogradara, ali Tito upropasti sve. Dig’o porez na grožđe, pa ljudi sve povadili iz zemlje – priseća se i dodaje da je ranijih godina i zimi spavao na ostrvu, ali od pre dve godine ide kući u Zemun da prezimi.

– Ne bežim zbog hladnoće, već zbog mraka. Dosadno mi uveče, sam sam. Nekada sam držao i po tri svinje, ali više ne. Zabranjeno je, pa sada imam samo guske i zečeve. Ovde više nema srna, a od kako je Zelenilo krčilo ostrvo, ne čujemo više ni fazane. Kad popijem kaficu, rakijicu, krenem da radim – priča Pavlović, kome struja nikad nije bila toliki problem koliko voda.

– Leti komšija donese vodu na čamcu, a zimi svako od nas ponese koliko kome treba. Sad je vojska tu, pa uzimamo od njih. Znao sam ja zimi da zbog odbojke i u pet ujutru pređem u Zemun. Pa, kad i tamo nestane struja, kud ću šta ću, opet se vratim na ostrvo. E, moj sinko, ne može više deda Vule da trči kući zbog utakmice – sa smeškom priča Robinzon s Lida.

Mnogo mu je lepše u prirodi, priznaje, dok ga okružuju lepi čoja, lepa Kata, kadifa, petlova kresta, ukrasni kupus i noćna frajla.

– Malo oko živine, malo u baštu, a malo se i odmorim. Kući idem nedeljom, da se okupam i promenim garderobu, a za slavu sam uzimao dva dana slobodna. Na obalu prelazim i kada treba da platim račune, podignem penziju i predam je ženi. Šta će meni? Ja sam ovde, uzmem koliko mi treba za pićence i kafu – šali se deda Vule i napominje da se svakog prvog januara desetak porodica koje ovde redovno dolaze okupe i na ostrvu proslave početak nove godine.

U prizemlju stari frižider, iako na ostrvu nema struje. Zimi služi kao ostava, a leti deda Vule oko hrane poređa flaše zaleđene vode da se namirnice ne pokvare. Iznad kauča zalepljena slika Živojina Mišića, sat, kalendar i porodične fotografije. Ispred ogledala roj muva upecan na lepljivu traku. Na suprotnoj strani okačene šerpe. Tu je i kotlić, u kome će se krčkati pasulj.

– Ovo ti je seljački život. Radi se, a kad se gosti najave, onda zasučem rukave pa počnem da spremam svoje đakonije – objašnjava Vule, kome je pre mesec dana bilo 40 prijatelja i rodbine na ručku.

– Sinovi i unuci me redovno posećuju i volim da im spremim pravu gozbu, a nekada me i žena zameni i preuzme varjaču – priča deda Vule.

Kako se približava mrak, tako dopire muzika sa splavova. Civilizacija je preko puta. I kada spokoj i tama prekriju Veliko ratno ostrvo, Vule Pavlović leti odlazi na rani počinak, a zimi čamcem u porodično gnezdo u Zemunu. Sve do šest ujutru, kad iz jednog doma ide u drugi jer, kako kaže, kuća mu je i ovde i tamo, preko.


Zvezda kao ikona

-Nekada se Dunav zaledi, pa s Dorćola krenem čamcem, a onda pešaka kroz ostrvo. A, kad Dunav nadođe, znao sam čamcem da pristanem uz brvnaru, zavežem ga za stepenice koje vode na sprat. Tada gore boravim – kaže Pavlović. Na spratu u tapaciranoj sobi vitrina puna prošlogodišnje zimnice, a i 30 tegli nove – ljutike (vrsta ajvara).

Deda Vule tvrdi da svake zime ispeče 120 kg crvene paprike, ukiseli dva bureta kupusa, a rakiju peče po svojoj recepturi. I pletenka je na spratu, čeka da se napuni rakijom, čije pečenje počinje za petnaestak dana. Susedna soba je za spavanje. Na zidovima ikona svetog Đorđa, slika šumske vile i sat s grbom Crvene zvezde.

– Ja sam ti Zvezdaš od 1947. Ne igram šah, nekad bacim koji tablić, ne pecam, ne jurim žene, ali što volim prirodu i utakmice, to ti ne mogu opisati –zaključuje Pavlović.

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu