David Trow, PricewaterhouseCoopers d.o.o. Beograd - All the world is stage...

Sa glavnim partnerom PricewaterhouseCoopers za Srbiju nalazimo se u restoranu Back Stage, iako je za čuvenu revizorsku kuću uvek rezervisan “main stage”, glavna svetska pozornica. Dejvid Trou (David Trow) odličan je poznavalac beogradske restoranske scene, a popularni Back Stage jedan je od onih u koje najčešće navraća; ne samo zato što je u neposrednoj blizini novog ofisa u Makedonskoj ulici.

Vrlo sam optimističan u pogledu budućnosti u Srbiji, pogotovo zato što u prethodnih par godina, koliko sam ovde, PwC beleži stalni rast. Zato i nastavljamo da investiramo u širenje svog poslovanja”, prelazi Trou odmah na stvar. Svoj optimizam ne zasniva samo na značajnom prilivu stranih investitora. “Srbija jeste jedna od vrlo retkih preostalih neiskorišćenih šansi krupnog biznisa, ali treba istaći i to da ima kritičnu masu vrlo obrazovanih ljudi, a i brojnost ukupne populacije dovoljno je atraktivna. Osim toga, zemlja je okružena članicama Evropske unije...”

Komparativna prednost
Naravno; a biće, sva je prilika, još suseda koji će pre Srbije ući u EU. Trou, međutim, u tome ne vidi otežavajuću okolnost. “Naprotiv. Kratkoročno, to bi moglo predstavljati i izvesnu prednost, jer država sebi može priuštiti veću fleksibilnost - konkretno, u industriji - zato što nije opterećena strogim standardima i pravilima EU”, ističe, smehom odbijajući da se svrsta u evroskeptike kojih ne manjka u njegovoj Britaniji.

U PwC strukturi Srbija, inače, pripada klasteru Jugoistočne Evrope, koji još čine Bugarska, Albanija, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. “Poređenje Srbije sa ovim, kao i drugim zemljama u okruženju, mora se vršiti vrlo pažljivo”, naglašava Trou. “Zbog problematičnih devedesetih, Srbija se u svetu još loše doživljava, što je, međutim, predrasuda koja nestaje odmah po dolasku u nju. Uprkos tome, Srbija je dovoljno velika da bi bila atraktivna stranim investitorima, čak više nego neke manje, nove članice EU. A ni infrastruktura joj nije loša”.

Odnosi li se to i na zakonsku infrastrukturu, u kojoj se uvek nekako naleti na “džombu”? “Zemlja je u tranziciji, što podrazumeva prilagođavanje na svim, pa i na ovom polju, uključujući i borbu protiv korupcije. Uostalom, to su izazovi sa kojima se suočavaju i ostale zemlje u tranziciji”, nije nimalo zabrinut ekspert za međunarodne standarde finansijskog izveštavanja.

Mnogi, međutim, kritikuju da Srbija “tranzitira” znatno sporije nego što objektivno može. “Uvek se, naravno, može više i brže. Ali, pogledajte samo rast BDP, koji zaista impresionira, uprkos izvesnoj skepsi u pogledu njegovih izvora i održivosti. Istina, izazovi na socijalnom planu vrlo su ozbiljni, ali siguran sam da se i s njima može uspešno uhvatiti u koštac”, ne kvari dobro raspoloženje Trou.

Globalna utakmica
PwC armija od 140 hiljada ljudi u 149 država namakla je u prošloj finansijskoj godini svih 22 milijarde dolara, od čega je nešto kanulo i iz Srbije. “Koliko? Šest miliona evra, što je, očigledno, vrlo mala kapljica”, smeje se. “Šalu na stranu, nismo nezadovoljni, niti opterećeni veličinom prihoda, nego smo okrenuti budućnosti u koju, ponavljam, čvrsto verujemo”.
Na globalnom nivou, PwC je prvi u Velikoj četvorci. Koju poziciju zauzima u Srbiji? “Težimo da uvek po reputaciji budemo ‘broj 1’”, cedimo mu diplomatski odgovor, koji, međutim, teško da će se dopasti konkurentima u Deloitte Touche Tohmatsu, Ernst & Young i KPMG, koji se takođe s punim pravom diče vlastitim ugledom i referencama. “Uzajamno se vrlo uvažavamo, ali svesni činjenice da smo konkurenti - i globalno, i lokalno”, ne naseda na “provokaciju”.

Lokalni specijaliteti
Struktura klijenata se razlikuje. U sektoru revizije i poreskom i konsaltingu koji se tiče zakonodavstva dominiraju, prirodno, multinacionalke. “Težimo, međutim, da pridobijemo što veći broj lokalnih kompanija, uključujući i preduzetnike, koji bi, štaviše, u budućnosti trebalo da čine većinu. Radimo i sa javnim sektorom kada se za to ukaže prilika, ali u relativno malom obimu”, navodi Trou.
“Sve privredne oblasti su važne, ma koliko se međusobno razlikovale”, dodaje, ističući, ipak, važnost direktnih stranih investicija i multiplikaciju transakcija koju izazivaju, zatim i globalno uzavreli sektor nekretnina, očekivanu privatizaciju telekomunikacionog i ostalih strateški važnih privrednih sektora, turizam, “laku” industriju, posebno poljoprivredno-prehrambenu i tekstilnu, i, naravno, sektor finansijskih usluga, naročito lizinga.
Sudeći po imenima, od 140 zaposlenih, svega jedna državljanka Srbije uspela se u sam vrh lokalnog menadžmenta koji čine stranci. “Radi se, zapravo, o partnerima kompanije, kojih će, siguran sam, u budućnosti biti i iz redova lokalnih menadžera trenutno u ‘srednjoj kategoriji’”, ne slaže se Trou sa tumačenjem da se radi o posledici deficita vrhunskog kadra u Srbiji i raspoloženo se laća jelovnika.
Veoma je, kaže, zavoleo srpsku hranu, naročito “leskovački voz”. Preporučujemo, za svaki slučaj, da se ipak ukrcava u mali. Vinsku kartu ni ne traži. Popiće možda čašu, ali - tek nakon večere, po završetku radnog dana. “Pošto se nikad ne zna da li će ovo čitati i moji nadređeni, moram da kažem da mi radni dan jako dugo traje”, smeje se. “Bez šale, mislim da je moguće postići zadovoljavajući balans između radnog i slobodnog vremena, mada stoji činjenica da ljudi moje i sličnih profesija lako podležu izazovu da previše vremena provode nad poslovnim knjigama u ofisu. Ne mislim da je to uvek opravdano i korisno”.

Zvezdaš iz Londona
Mada se izgledom i manirima sasvim uklapa u sliku o engleskom dženlmenu, pomirljivo sleže ramenima prihvatajući kvalifikaciju da je, nakon cele decenije provedene u Rumuniji i tri godine u Srbiji, postao - Balkanac. “Definitivno, ne planiram da idem bilo gde. Ovde sam vrlo srećan. Uživam u Beogradu, a rumunski prijatelji prebacuju mi da sam ga zavoleo više od Bukurešta”, zrači zadovoljstvom. “Dopadaju mi se ljudi, posebno njihova izrazita otvorenost i duhovitost. Mada, nikako mi ne ide u glavu zašto su ‘Mućke’ ovde toliko popularne. I odakle vam ideja da restoranima i picerijama dajete ime ‘Alo, alo’?!”

Engleska mu nimalo ne nedostaje. Kad kaže “dom”, misli na mesto u kojem živi. A to je, trenutno, stan u Mišarskoj ulici u centru Beograda, koji mu se mnogo više dopada od prestižnog i ušuškanog Senjaka ili Dedinja. “Lepo je imati vlastiti vrt, ali više uživam u šetnjama centrom grada. Možda bih drugačije razmišljao da nisam samac i da imam porodicu”, objašnjava ovaj 39-godišnjak. Zanimljivo, iako iz mesta “severno od severnog Londona”, ne navija ni za Arsenal, niti rivalski Totenhem, već, zbog porodične tradicije, za Mančester junajted. I, ističe sad već bez sakoa, za - Crvenu Zvezdu!

Život je, dakle, čudo. Fudbal još i veće...

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu